{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Kad ovo prođe, neka prva utakmica bude ona u kojoj pleše Iličić

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 9
Iličić je bio dobro skrivena tajna Italije, danas ima pune 32 godine i verovatno je zakasnio za neki veliki transfer, ma šta to više značilo, ali nije zakasnio da nam pokaže šta zna i šta ume.
PRELAZZI: Kad ovo prođe, neka prva utakmica bude ona u kojoj pleše Iličić

Ne znamo kad će se vratiti fudbal i to više nije ni vest, ali znamo da nekad hoće; ne znamo da li će biti Serije A, a i ako bude, sigurno neće biti onog huka sa tribina, onih pesama što samo u jednom terminu zvuče kako treba, ali nekad, vala, hoće, i sve ovo će biti ružna prošlost; ne znamo šta će se desiti sa ovom sezonom i da li će se okončati i kako, ali kad god to bude, i tad će najbolji igrač 2020. godine da bude baš on.

“Zamisli da ne kapiraš da je Iličić najbolji na svetu”, tvitnuo je pre nekog vremena jedan moj prijatelj, i svaki put kada stigne nova tužna vest iz Lombardije, svaki put kada se neko seti onog meča na San Siru koji je mnogo toga zakuvao, svaki put kada budan sanjam fudbal ili mi se, nekad, pričinjava i noću, pa se probudim obliven znojem kao da su bili oni, hm, drugi snovi, meni padne na pamet ta misao i bude mi posebno žao i posebno drago zbog Josipa Iličića.

Ne može se sve što se dešava i sa čim se borimo porediti s fudbalom, i on mora pasti u zapećak, ali ne treba biti ni nakraj srca: sport je tu da učini da se osećamo bolje, da zaboravimo svakodnevicu, da nam servira priče koje su veće od nas, koje odzvanjaju, koje se pamte.

E, baš je to Josip Iličić, ono kad je s desne strane terena zarola levom, mekano kao oktobarski sneg pod Triglavom, pa imaš utisak da samo na terenu postoji broj “72”, a da su svi drugi njegov zbir i tu su da ga podrže: čini da se osećaš bolje, da zaboraviš svakodnevicu, servira priče koje su veće od nas.

Veće čak i od njegove, a to nije baš lako...

I ima simbolike, taman koliko ima i tuge, što je on našao sreću – ili je, biće, sreća našla njega – baš u gradu koji nam je godinama bio slaba emotivna tačka (bilo je dovoljno da neko kaže “Atalanta!” pa da se raskačkavaljimo od slatkoće, ta kombinacija plavih i crnih pruga koja je toliko vremena unatrag bila razlog za otvorenu sprdnju i podsmeh počela je da nam baš prija i da nas privlači za televizijske ekrane), baš u gradu koji će ranog proleća godine 2020. postati epicentar nečega što nema nikakve veze s igrom, s loptom, sa ljubavlju.

Kad ovo sve prođe, bićemo gladni svega što s pravim fudbalom ima veze, ali ako bismo mogli da biramo, zar ne bi dobar procenat, makar onih “neutralnih” glede stranog fudbala, izabrao da prva utakmica bude baš Atalanta, a dirigent, glavni glumac i čovek koji će nas podsetiti kakav to fudbal ume da bude, baš Josip Iličić?

Možda nam baš zato u ovom trenutku sudbina Josipa Iličića – i italijanska, i svetska, i balkanska, u onoj priči po kojoj se oseća dobro u makar tri zemlje bivše Jugoslavije – može dati znak, kao što je njegova lopta do pre samo mesec-dva, onda kada je dao četiri u Ligi šampiona, bila simbol da je sve u redu, ma nikad bolje, sa fudbalom i čovečanstvom.

Iličić je bio dobro skrivena tajna Italije, trpeo je i jer je imao svoje mušice i jer je u godinama kada je širio svoju magiju po Apeninima Kalčo bio u zapećku, i nije pomoglo ni što je sve vreme bilo “Juve, a ostali kako se poređaju”; danas ima pune 32 godine i verovatno je zakasnio za neki veliki transfer, ma šta to više značilo, ali nije zakasnio da nam pokaže šta zna i šta ume.

Baš kao što Iličić ne pripada samo Sloveniji (i to nema nikakve veze sa Prijedorom kao mestom rođenja, sa poreklom i porodicom iz Hrvatske, sa onom najtužnijom pričom iz detinjstva), ne pripada ni samo Bergamu, pa ni Palermu, gde će prvi put raširiti krila, pa ni Firenci, gde ga nisu cenili...

Tako jeste bilo, ali mora Firenca biti šlagvort za priče o velikim umetnicima što su od Toskane napravili centar renesanse. Evo nekih, a vi izbacite uljeza, ako smete i možete: Bruneleski, Rui Košta, Đoto, Bađo, Mazačo, Dante, Antonjoni, Botičeli...

Neki od njih su tu rođeni, neki su, poput gotovo samoukog Iličića, došli da u njoj dovrše šegrtovanje i osmisle svoje remek-delo, pa da krenu dalje.

Svako je imao svog učitelja, Iličićev je bio Đan Pjero Gasperini, jedini koji je razumeo, trpeo i podsticao kaprice momka previše slobodnog duha da bi trpeo kalupe.

Odredište Josipovog najvažnijeg putovanja je zato moralo biti još severnije, on je Italiju krenuo da osvaja (ili, kao Saveznici, da oslobađa?) od juga, još otkako je kao nepoznati igrač Maribora, nesiguran i u to da će se uopšte baviti fudbalom profesionalno, stigao u Palermo – Valter Sabatini će ga videti na nekom evropskom dvomeču i odmah uhvatiti gazdu Zamparinija za rukav, dok se ovaj nije mašio džepa – pa dao gol Juventusu, pa dao gol Interu...

Neki od njegovih kolega, večnih majstora sa onog gornjeg spiska, nisu ni za ovog života bili dovoljno cenjeni, i kada se tako postave stvari, dobro je što je makar u četvrtoj deceniji Josip iz šapata posvećenika mogao da pređe u kategoriju potcenjenih fudbalera, a onda da sedne na tron tog zanimljivog kraljevstva.

Valjda je i u tom kasnom paljenju, u prevazilaženju predrasuda, a možda i u izgledu, koji nije u skladu sa njegovim pokretima (nije ga zalud jedan italijanski novinar nazvao “balerinom u koži boksera”), njegov dodatni šarm.

“La Dea”, po istoriji, ne po utisku, možda nije mera umeća njegovog, ali je dražesnija i romantičnija priča nego da je ostvario bilo koji od transfera koji su se pominjali još prethodnog leta (sećate li se da ga je tražio Everton? Everton?! Zar to ne bi bilo tužno i jadno, u nedostatku boljeg izraza?) i koji će, uprkos krštenici, nastaviti da se pominju sve dok bude jurio za loptom.

Sećamo se, u onom našem prethodnom i prekinutom životu, i koliko je pizme izazvao onaj grozni stav Andree Anjelija, kada mu je nešto zasmetala Atalanta i Boginjina odiseja u Ligi šampiona, a ovi mu uzvratili tako što su oborili Evropu na zadnjicu...

I niko nije u tom spektaklu za spektaklom, u tim golovima i golovima koji su oduševljavali Evropu i Italiju – beše li ono sedam, pa opet sedam, neposredno pre ove veštačke pauze? – bio važniji, niko čudesniji od njega. I ortaka mu Papua Gomeza, naravno...

A onda se sve desilo, onda kada je bilo najlepše, kao što se uvek u životu Josipa Iličića umelo desiti; samo da bi on, valjda, izašao iz tog testa još bolji.

Vratiće se nekad fudbal, brzo ili ne brzo, s publikom i hukom s tribina ili u tišini kojom odzvanja samo lopta, povici i poneko “Bravo!”.

Aha, boli i tužno je što ne znamo kada, ali znamo da hoće.

Ali znamo i ovo: kad bude, ako budemo mogli da biramo, može li, hvala unapred, ikako da prva utakmica bude baš neka Atalantina, pa da onaj koji će nas podsetiti kakav to fudbal ume da bude i zašto nam je toliko nedostajao bude najbolji igrač ove i ovakve 2020. godine, Josip Iličić?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Reuters)

Najnovije vesti


×