{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Jagjelka nikada nije bio igrač koji se isticao baš po nečem konkretnom, možda najpre po toj višenamenskoj sveprisutnosti, ali ako je nešto umeo da radi, i kao bek i kao zadnji vezni, to je bilo čitanje igre. Vrlo korisna stvar kada vam utrape dres dugih rukava...
PRELAZZI: I Englez i Poljak i golman i bek

Avanture Kajla Vokera iz Lige šampiona uveseljavale su javnost nekoliko dana, setili su se mnogi svih onih igrača koji su, silom prilika, morali da navuku rukavice na makar jednu noć, ali u tu kategoriju nikada nije spadao Fil Jagjelka.
(Ili Džagjelka, uzmite kako vam drago, on se neće ljutiti čak i ako preferira slovenski izgovor svog prezimena...)

Prvo, jer nije bilo samo jedne noći – Englez poljskog porekla spremno je i rado stajao na tu crtu koja razdvaja heroja i zlikovca.

Drugo, nije bilo ni silom prilika – lukavi Nil Vornok svesno je ulazio u rizik, ako se to uopšte rizikom moglo nazvati.

Setimo se samo neverovatnog meča sa tada još vrhunskim Arsenalom. Bilo je to one sezone kada je Vornokov Šefild Junajted napokon ušao u Premijer ligu – ispašće u poslednjem kolu od Teveza i Vest Hema, što će zauvek stvoriti jedno novo rivalstvo – ali krajem decembra 2006, kada čuveni Padi Keni pada na zemlju i signalizira da ne može dalje, imalo je još da se igra.

Šefild je vodio 1:0, bilo je još pola sata, a samo bi onaj ko nije znao ništa o Filu Jagjelki mogao da napiše rečenicu da “domaći nisu imali rezervnog golmana na klupi”.

Defanzivac je spremno ušao, pa iako je ta noć njegovog herojstva izvikana, on je već bio u toj ulozi. U ono vreme, dodatnih igrača bilo je svega pet, a Vornok je znao da je bolje imati jednog beka, jednog štopera, dva veznjaka i špica nego bagatelisati dragoceno mesto na golmana koji ti gotovo (s naglaskom na “gotovo”) sigurno neće zatrebati. I bilo je i tada, pa i kasnije, u njegovom nastupu nekog debelog samopouzdanja.

Jagjelka nikada nije bio igrač koji se isticao baš po nečem konkretnom, možda najpre po toj višenamenskoj sveprisutnosti, ali ako je nešto umeo da radi, i kao bek i kao zadnji vezni, to je bilo čitanje igre. Vrlo korisna stvar kada vam utrape dres dugih rukava...

A golmanskom zanatu se i inače učio od dobrih, da ne kažemo boljih. Ne, ne samo zato što je ostajao posle mnogog treninga Šefild Junajteda da vežba sa golmanima, nego zato što je sa najboljeg mesta, iz neposredne blizine, prisustvovao možda najboljoj odbrani koju je Ostrvo videlo u ovom veku.

Prva asocijacija na Dejvida Simana mnogima, posebno mlađima, biće ona Ronaldinjova lopta koja uzleće sa centra jednog igrališta u Japanu, preko čitave kugle zemaljske, pa hvata još jedan krug, pa pada tačno iza repića engleskog golmana, da zauvek uništi snove još jedne generacije koju su u Albionu gordo nazivali “zlatnom”.

No imao je, i pored imidža glumca iz jeftinih švapskih porno-filmova, i pored kikseva koji su bili izazva celonoćnim igranjem tadašnje verzije PES-a, imao je Dejvid svojih zvezdanih momenata.

Jedan se dogodio skoro godinu dana nakon što ga je Ronaldinjo napravio na budalu, i više od tri godine pre nego što će Fil Jagjelka začarati mrežu pred Arsenalovim vedetama. Bilo je to u polufinalu FA kupa, na Old Trafordu, Arsenal je igrao protiv Šefild Junajteda, tada drugoligaša, vodio 1:0 i branio korner.

Momenat kad Jagjelka preuzima rukavice od povređenog Kenija

Moglo bi se reći da je makar deo krivice za odbranu, koju će i Peter Šmajhel nazvati najboljom koju je ikada video, snosio napadač Pol Peskisolido, poznat još sa ranih izdanja Championship Managera, ali bilo bi to umanjivanje onoga što je uradio Siman.

Golman je u to vreme imao skoro 40 godina, a verujte kada vam kaže neko ko stremi toj cifri, nije prirodno da i dalje imaš reflekse i da se praviš da si od gume u toj životnoj nedobi. Pa ipak je Siman uspeo nemoguće: izvukao je loptu sa linije, iz bunara, iz crne rupe, iz neke druge galaksije...

Ni tren kasnije, pre nego što će svi biti ošamućeni njegovom odbranom, koga vidimo kako to naleće na loptu i iz trka je, levicom, šalje visoko, visoko u nebo iznad Mančestera?

Da, to je on. Mladi desni bek, povremeno igrač sredine terena, inače rođen u predgrađu Mančestera, budući centralni bek, povremeno golman Fil Jagjelka, inače legenda dva kluba, Šefilda i Evertona.

Moguće je da je u tom trenutku Jagjelka shvatio koliko lepote može da ima i u žongliranju užarenim ugljevljem, ili na šta već sve može da liči golmanska rabota, te da je zato u svoj CV uvrstio i ovu stavku.

Mladi Fil biće glavni igrač Nila Vornoka (što samo po sebi nije baš lako), a potom i ljubimac te generacije “Blejdsa” koja će, sve do ove generacije “Blejdsa”, biti omiljena u gradu Džarvisa i Džoa Kokera, Princa Nasima Hameda i jednog Emlina Hjuza.

A tek da ne bude da je sve slučajnost, nego da je u svemu što se desilo te srede na San Siru bilo i neke zakonitosti, iz Šefilda je i onaj momak sa čijim smo golmanskim umećem počeli ovaj tekst – Kajl Voker...

To je i grad novog premijerligaša koji je za kratko vreme prirastao srcu brojnim neutralcima. Jeste Norič eksplozivan i jesu srušili Mančester Siti, jeste Aston Vila velika i treba da bude tu gde jeste, ali Šefild Junajted je pravi hit ovog prvenstva, makar ako pričamo o ekipama mimo onih najpopularnijih.

Jagjelka je svojevremeno bio adut jednog vrlo engleskog, vrlo zeznutog, vrlo iskrenog, direktnog i pomalo prgavog Jorkširca; posle 12 godina, vratio se u klub i postao neka vrsta produžene desne ruke jednog vrlo engleskog, vrlo zeznutog, vrlo iskrenog, direktnog i pomalo prgavog Jorkširca.

Nekada se zvao Nil Vornok, sada je Kris Vajlder.

Između jednog i drugog Šefilda, onog koji se držao na konopcima čitave sezone i ovog kojem sigurno ne pada na pamet da se prostre i namesti Totenhemu na Vajt Hart Lejnu danas, Jagjelka je bio u Evertonu; tamo će postati heroj kluba koji je, taman u vreme njegovog dolaska, planirao da bude nešto više od “onog drugog kluba iz Liverpula”. Zašto se to nije desilo, o tome bi se mogli napisati tomovi.

Zasad, dovoljno je reći da je Jagjelka bio svetla tačka u gotovo svakoj sezoni Dejvida Mojesa i njegovih naslednika; a čak i ako je to i posledica lošeg odabira i mršavog talenta, ipak je uspeo da za reprezentaciju nakupi celih 40 utakmica.

Everton ga se odrekao onako kako to Everton u poslednje vreme prečesto radi, bez stila i poštovanja. Jagjelka možda nije očekivao da će dobiti novi ugovor – mada se morao ponadati kada je jednogodišnje produženje ponuđeno Lejtonu Bejnsu? – ali bi ljudskiji odnos prema čoveku koji je toliko puta iskazao lojalnost bio, pa, pošten.

Ovako, jednog dana je Fil zamolio domara da mu pokupi stvari sa Gudisona i spakuje ih u crnu kesu, i dok je razmišljao šta dalje, zazvonio je telefon. Zvao ga je Kris Vajlder. Zvao ga je njegov Šefild, tamo gde je tri puta biran za igrača godine.
(U međuvremenu Fil se i razveo, a zainteresovanima za produbljivanje znanja o njegovom privatnom životu preporučujemo da, makar iz estetskih razloga, na prvom pretraživaču pogledaju kako i zašto.)

Jagjelka je svestan krštenice i nije ljut što je njegov doprinos ovom ludom početku sezone “Oštrica” uglavnom sveden na ulazak sa klupe; teško je zamisliti da je njemu nešto teško i mrsko, kao što je teško ne videti ga, tako nadarenog za sve, u nekoj trenerskoj roli nakon što napokon o proverbijalni klin okači i kopačke i rukavice.

Ali dotad je “Džeg” tu da uradi sve što treba, baš kao i pre tuce godina, kada je zaustavio Van Persija. I nije nemoguće, makar smo videli tokom nedelje u Ligi šampiona šta sve fudbal može da servira, nije nemoguće da će ponovo stati na liniju, možda već danas protiv ponovo samopouzdanog Totenhema, i podsetiti nas na momka koji je za svoj grb davao sve.

I noge i ruke, ako treba.

PIŠEMarko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
FOTO: Reuters

Najnovije vesti


×