{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Neke stvari su, i to je kunst velikih igrača, po cenu da nas napadnu oni koji to ne shvataju, važnije od titula. Neki su fudbaleri zaslužili da ih zovemo pobednicima čak i ako to po hladnokrvnom nabrajanju na Vikipediji nisu...
PRELAZZI: Grazie, Daniele
Legendarna tetovaža Danijelea De Rosija

A na šta nas je do njega asocirala skraćenica DDR? Na Štazi, na potkazivače i žbirove, na prazne rafove, na sivilo komunističkih blokova, na trabante i vartburge, na Ulbrihta i Honekera, na onaj meč iz 1974. kada Šparvaser donosi nadu da sa istoka stiže sloboda, ali pobeda je bila kratkog daha, Zapad je pobedio i tada i petnaest godina kasnije.

Sreća pa se pojavio Danijele. DDR, to su zbog njega, i zanavek će biti, neke lepe stvari: huk stadiona Olimpiko kada mu se približavate izdaleka, miris kafe i đelata na rimskim ulicama ofarbanim u đaloroso pre toga, jedno veliko srce na terenu što oseća vibracije sa kurve Sud i transformiše ih u trk, u pas, u klizeći start.

I čini vam se, ne morate ni da navijate za Romu ni da je simpatišete, čini vam se u trenutku da to u stvari vi igrate, grlom, dlanovima ili tek pogledom uprtim za taj rimski pašnjak.

To je kunst velikih igrača, ne samo da opčine masu, nego da svakog od nas bednika i jadnika, netalentovanih i trapavih, izvuku pojedinačno na teren, da makar na trenutak, makar i astralnom projekcijom, zaboravimo na stvarnost. Eto i tebe, nikogoviću, malo je prošlo posle 15 časova, sunce se lenjo izdiže nad Apeninima, u daljini vidiš neke transparente i čuješ pesmu, nisi samo gledalac, sada si i ti malo Kalčo...

Nismo džabe pomenuli klizeći: ima tamo na njegovom desnom listu tetovaža koja bolje od svih novinarskih i navijačkih redova opisuje šta ume i šta pruža. Naravno da je on lik koji startuje, u cevanicu, u drob, u želudac ako treba, sve za njegov grad, sve za njegov klub i za kapitensku traku koju je dužio prekratko, mada mu to, iz poštovanja prema prethodniku, nikada ne bi smetalo.

Mogao je Danijele de Rosi, eto, da promeni i istoriju i skraćenicu, samo nije mogao da promeni ovo vreme koje satire ljude kao što je Danijele de Rosi.

Vreme koje kao ono čudovište iz “Ratova zvezda” proguta, sažvaće i ispljune te tako nepotrebne, tako redundantne vrline kao što su vernost, posvećenost, odanost.

Ako smo se i predali, to je zato što se protiv zle imperije ne možeš boriti, sem ako ne želiš da te zapamte kao budalu što telali na gradskom trgu i dere se na univerzum.

Ako je bes bila prva reakcija na onaj dan kada smo saznali da je Danijele de Rosi prognan iz svog Rima, on je ubrzo ustupio mesto melanholiji, kao iz pesama Luća Batistija, omiljenog muzičara kapitena.

Ima razloga što je vest o tome da će Danijele de Rosi nastaviti da igra, ali na nekom drugom mestu, izazvala više tuge i razočaranja od svih onih koji su se ovih dana opraštali, a među njima je zaista bilo imena za duboki naklon, stojeće ovacije i poštovanje.

Kapiten – u ovom tekstu on će biti samo Kapiten, s velikim slovom, a ne “Il Capitan Futuro” mada je, ponavljamo, to omaž Totiju, a omaž Totiju nikada ne bi smetao Daniju – neće završiti karijeru u svojoj Romi; ako nisu uspeli da oteraju Frančeska, njega jesu, možda baš kao onog prvog princa ovog grada, Đuzepea Đaninija...

Moći će broj 16 da se teši da je u dobrom društvu, društvu Đaninija ili Alesandra Del Pjera ili Raula ili Ikera Kasiljasa, pošto ni njima nije dozvoljeno – sada je to postao luksuz, izgleda? – da se oproste kako dolikuje, no tanka će to biti uteha.

Ne samo zato što, za razliku od Totija i Đaninija, svom gradu i svojim ljudima nije uspeo da podari Skudeto. A ne jednom je bio toliko blizu da je mogao da ga oseti pod jagodicama prstiju...

Neke stvari su, i to je kunst velikih igrača, po cenu da nas napadnu oni koji to ne shvataju, važnije od titula. Neki su fudbaleri zaslužili da ih zovemo pobednicima čak i ako to po hladnokrvnom nabrajanju na Vikipediji nisu.

Bilo bi nepošteno svesti karijeru kapitena na to “zamalo”, reći da je imao nesreću da živi i radi u vreme dominacije Juventusa (mada bi De Rosi znao da ih obori i kad je delovalo da su najjači) ili one poslednje sezone Murinjovog Intera, kada je sve rešeno u poslednjem kolu.

►► Šta kažu u Italiji povodom De Rosijevog odlaska pročitajte u kolumni CAPUT MUNDI našeg dopisnika iz Rima Želja Pantelića

Jer De Rosi je, hajde da to nikada ne zaboravimo, sasvim slučajno i svetski prvak – usled mladosti i crvenog kartona zbog laktanja Mekbrajda nije bio baš prva violina, ali je ušao i dao penal u finalu kada su mnogo iskusniji bežali od odgovornosti – a to vredi celu večnost...

Projektovan kao deveti kralj, romanista od vrha glave do malog prsta na levoj nozi, Danijele de Rosi odlazi večeras kao heroj Olimpika, razlog više da se uputi koji zvižduk ljudima koji su ubeđeni da fudbalski klub može da se vodi kao tabela u Ekselu, da je sve input-output, da je važno biti u zelenom, a od nečega što emocijom hrani polovinu najimpozantnijeg grada na svetu napraviti dobro podmazanu i dosadnu korporaciju.

Protesti su opravdani, protesti su sporadični i protesti su uzaludni.

Dobro došli u vrli novi svet bez nade, dobro došli u doba manipulacija i okrutnog biznisa, dobro došli natrag u onaj Rim gde se ludi cezari pitaju sve, a sinovi grada i gladijatori bacaju lavovima kao potrošna roba, uz palac okrenut nadole.

I dosta o njima. Jeste to priča o otuđenju i o nekim novim, zlim gazdama koji ne haju za dušu grada i njegovo srce i limfu, ali insistiranje na tome – a potpuno je, ponavljamo, tačno, sem što je iracionalno: zar ne bi ta “nova Roma” koju najavljuju svakog proleća imala toliko koristi od DDR-ovog znanja i iskustva? – može baciti u drugi plan to kakav je Danijele de Rosi igrač.

Ne “bio”, već i dalje igrač, mada je pitanje da li će, taj je tako našpanovan, moći da trči onoliko brzo, da daje sve od sebe, u dresu nekog drugog, bilo kog drugog kluba.

Ne zbog datuma rođenja, pošto taj čita igru bolje od bilo kog igrača u Seriji A, nego zbog dresa i mizanscena...

Nije ga teško voleti, zaista, svaki ljubitelj fudbala obožava da vidi igrače koji želju stavljaju iznad razuma, hrabrost iznad obazrivosti, stisnutu pesnicu umesto onog italijanskog pokreta šakom; igrače koji trče za svakom loptom, a posebno onom koja im neumitno beži.

Rim je, kažu, postao veliki zbog veštine osvajanja i umetnosti odbrane, a De Rosi je obe stvari radio kao Scipion Afrikanac.

Nije bio Toti, nikada, ni po talentu tek, ali to poređenje nije uvek bilo loše po njega. Radio je više, svaki aplauz je zaslužio znojem, i nudio je timu ono što voljeni princ nije mogao. Razlika između njih dvojice bila je jasna, jedan je imao dar od Boga, drugi se potrudio da od onoga što je imao uradi najviše, i to ga čini ljudskijim, ako ne boljim igračem.

Zapravo je, sem tetovažom, najbolje opisao sebe sam, kada je jednom pričao o tri svoja fudbalska idola: Erik Kantona, Roj Kin, Roberto Bađo. Štrpnite ponešto od svakog od njih i to je DDR.

De Rosi je i drugačiji fudbaler po svemu, od muzike koju sluša i onoga što ga je oblikovalo – odrastao je uz brit-pop, divio se Aleksu Zanardu i njegovoj borbi, trikove na terenu skidao prateći šta je na parketu radio Đanmarko Poceko – do činjenice da on zapravo nema medalju sa Mundijala.

Stara je to priča, ali jedna od najlepših i najpotresnijih koje možete čuti, stavio ju je na kovčeg svog prijatelja, Pjetra Lombardija, 92-godišnjeg ekonoma italijanske reprezentacije.

Sigurno bi se i u njemu, kako su prolazile posne godine, javio neki glas koji bi ga nagovarao da ne čeka budućnost što neće doći. Morao je, živ je čovek, pomisliti kako li bi se snašao u Španiji ili posebno u Engleskoj. Ostrvo bi takvog borca, takva pluća, takvu energiju, dočekalo kao retko koga, i ne odmaže što je pomalo britanski zet.

De Rosi, u korist svoje štete, nije mogao da izneveri svoj grad i svoj klub.

Ne posle 18 godina. Ne posle svega.

Zato je, okrutno ali precizno zvuči, klub izneverio njega.

Preživeće, nisu nam potrebne nam velike reči za kraj, preživeće i De Rosi ovaj poslednji dan, preživeće i tu izdaju, preživeće i Roma sopstvenu sramotu, iako će od danas, ako već nije, početi nostalgija za romantikom, za vremenima koja se više neće vratiti, za jednim velikim srcem na terenu što oseća vibracije sa kurve Sud i transformiše ih u trk, u pas, u klizeći start.

Ako smo tu lekciju o cezarima i gladijatorima morali da naučimo od Danijelea de Rosija, nije bilo boljeg profesora. Kao što neće biti gromkije tišine od ove koja će zavladati večeras, kada na Olimpiko stigne Parma, kada se začuju zvižduci prema loži i suze prema kapitenu.

I jedno veliko “grazie”.

To ti je, hvala ti, Danijele, to ti je od nas nikogovića, od nas trapavih, od nas što – baš kao i on – više cenimo želju nego razum, emocije nego zlatne medalje, srce nego prokletu tabelu u Ekselu.

SERIJA A - poslednje 38. kolo: 

 

Subota
Frozinone - Kjevo 0:0 

Bolonja  - Napoli 3:2 (2:0)
/Santander 43, 88, Džemaili 45 - Gulam 57, Mertens 77/ 

Nedelja
15.00:  (2,25) Torino  (3,45)  Lacio (3,15) 
18.00:  (3,05) Sampdorija  (3,45)  Juventus (2,30) 
20.30:  (1,15) Roma  (8,50)  Parma (13,00) 
20.30:  (1,35) Inter  (5,30)  Empoli (8,00) 
20.30:  (1,20) Atalanta  (7,25)  Sasuolo (12,00) 
20.30:  (2,00) Kaljari  (3,60)  Udineze (3,60) 
20.30:  (5,70) SPAL  (4,00)  Milan (1,60) 
20.30:  (2,55) Fjorentina  (2,40)  Đenova (4,10) 
*Kvote su podložne promenama 

FOTO: Reuters

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×