{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Asocijacija nikad, ili skoro nikad, nije imala veze s fudbalom…
PRELAZZI: Grad u Holandiji, tri slova

U ono davno vreme, pre lažnih heroja i lažnih vesti, za njega smo znali samo iz ukrštenih reči. "Grad u Holandiji, tri slova", pisalo bi na sedam vodoravno, a ti bi spremno upisao H, A, G.

Onda je prestonica Kraljevine – tu je sedište vlade, tu živi i radi i monarh Vilem-Aleksander – postala, za nas na ovim prostorima, simbol nečega potpuno drugog. Umesto ukrštenica, oko Haga su se rojile asocijacije...

Samo što asocijacija nikad, ili skoro nikad, nije imala veze s fudbalom.

Hag je treći po veličini grad u Nizozemskoj, pardon Holandiji, ali se uprkos tvrdom navijačkom jezgru ne može podičiti jakim klubom u ovim modernim vremenima.

Ono ranije, dok nije postojala Eredivizija, dok se za loptom trčalo iz ljubavi i poštovanja, a ne zbog novca, to je već neka druga priča. Na listi najuspešnijih institucija svih vremena (pa uključujući i amatersko) u zemlji otetoj od mora i poklonjenoj fudbalu, nalazi se i HVV Den Haag, koji je do Prvog svetskog rata osvojio čak deset titula, zbog čega danas amaterski klub može da nosi zlatnu zvezdu iznad grba.

U tom društvu su samo Ajaks, Fajenord i PSV...

Dve titule ima i junak našeg doba i ovog teksta, mnogo poznatiji ADO Den Hag (da nije bilo malog istraživanja u ovu svrhu, mogli bismo se zakleti da je ADO neka firma, kad ono – skraćenica za "Alles Door Oefening", "Sve kroz vežbanje"), ali su i one uzete četrdesetih godina prošlog veka. Od tada samo dva kupa, poslednji 1975, za nas pomalo poseban.

Jer i tada je u Hagu živeo jedan Jugosloven, ali satkan od mnogo ljudskijeg materijala od onih koji će stići kasnije: svoju pamtivečnu inostranu karijeru, ulepšanu i potpisom na poslednji trofej kluba, tamo će početi neponovljivi Vujadin Boškov...

I ništa više. Malo i premalo za treći holandski grad.

Osamdesetih će Hag, večito zagledan preko mora, naći načina da iskali svoj bes. Ako sa Ostrva nije uspeo da se presadi pelcer dobrog fudbala, a ono jeste onoga što je takav fudbal pratilo.

Haški huligani – sada to, kada imamo sliku tog grada, onih plaža Sheveningena i novinara koji trpe udare vetra sa Severnog mora dok pričaju u mikrofone, deluje kao vic, ali nije – bili su toliko snažni da su posle jednog poraza, beše to u aprilu 1982, zapalili sopstveni stadion. Jer im se, eto, moglo. Četiri godine trajale su popravke, mada od 2007. ADO igra na novom, gradskom bunjištu.

Taj "kor" ekipe i dalje je tu, pa je ADO Den Hag jedini klub koji je u proteklih nekoliko godina, da upotrebimo formulacije koje su poznate u ovim krajevima, pravosnažno osuđivan zbog rasizma i govora mržnje. Sukobili su se i sa novim predsednikom, kineskim biznismenom Vangom Huijem, koji je suvereni vlasnik od 2014. i koji je obećao da će uslediti juriš na titulu; od toga nije bilo ništa, a Vang se već dugo ne pojavljuje ni u gradu ni na stadionu.

Onaj lepši deo navijačke supkulture bio je vest zbog kojih su i mediji mimo Holandije počeli ponovo da se zanimaju zeleno-žutim timom: ADO ove sezone – između ostalog, "zahvaljujući" i tome što gazda ne ulaže u kadar – igra katastrofalno, i nalazio se na samom dnu Eredivizije kada je uprava posegnula za potpuno neočekivanim rešenjem.

Iz Engleske je, sredinom januara, stigao Alan Pardju, a navijači su ga dočekali koreografijom inspirisanom kultnim filmom "Ghostbusters", samo što su je umesto Bila Marija i Dena Akrojda krasili Pardju i njegov pomoćnik Kris Pauel. (Da, onaj Kris Pauel, levi bek Čarltona iz doba kada je taj londonski klub bio siguran i rado viđen učesnik Premijer lige.)

Stadion je na prvom Pardjuovom i Pauelovom meču u Erediviziji dao podršku tandemu da pokušaju da odagnaju pretnju ispadanja koja se poput najmračnijeg mraka nadvila nad Hagom; ali ta svakako uspela slika krije mnogo veći sraz sa prošlošću od onog na prvi pogled.

Alan Pardju najpre će morati da se potuče sa sopstvenim duhovima i demonima, onim koji su od njega napravili predmet sprdnje, klovna i lika kojeg nepodeljeno ne vole od severa do juga Engleske, uz sasvim retke izuzetke. Sa idejom da uradi nešto poput Stiva Meklarena – kada je posramljen napustio kormilo Engleske, Meklaren je stigao u Holandiju i tamo sa Tventeom stigao čak i do titule, mada to, na duže staze, nije od njega napravilo izvrsnog fudbalskog stručnjaka – i da se onda trijumfalno vrati, sve u nadi da su mu gresi oprošteni.

A greha je bilo onoliko. Takav je fudbal i takva je memorija fudbalskog navijača, bliže zlatnoj ribici nego iskusnom slonu, da se Pardjuu ne pamti kakav je bio igrač (učestvovao je u čuvenom finalu FA kupa kada je Aleks Ferguson osvojio svoj prvi trofej, posle 3:3 i 1:0), a kamoli da je jedne sezone, a to nije bilo previše davno, osvojio nagradu za najboljeg menadžera Premijer lige, onda kada je Njukasl izveo u Evropu, sve do četvrtfinala Lige Evrope. Ili da je osvojio Liga kup za Sautempton...

Ne, Pardju je lik protiv kojeg navijači tog istog Njukasla organizuju demonstracije, prave sajtove i urlaju na njega od prvog minuta; Pardju je čovek koji se potukao sa protivničkim fudbalerom nasred utakmice (čuveni okršaj sa Dejvidom Majlerom iz Hal Sitija); Pardju je čovek koji je zabeležio jednu pobedu na 19 utakmica u svom potonjem klubu, Vest Bromviču, i rukovodio njihovim ispadanjem i vrhuncem nediscipline igrača oličenim krađom jednog taksi-vozila na ulicama Barselone.

Zapravo se gotovo svaki njegov mandat mogao predstaviti krivom koja bi ličila jedna na drugu, samo bi se potpis ispod grafike menjao: energija i uzlet, a onda polagano propadanje i serija poraza.

Negde pri početku novinari bi javili nešto oko lošeg morala u svlačionici, negde u sred te serije Pardju bi davao intervjue kako je spreman i sposoban da preokrene stvari, negde pred kraj te serije predsednici klubova bi mu javno davali podršku, a privatno već panično i manično slali SMS-ove da pitaju ko je slobodan da dođe u roku od juče. Do okončanja ove golgote, navijači bi gledali kako igrači, dotad makar poletni, šire ruke na terenu i stoje pognutih glava posle devedesetog minuta...

Pa opet, i opet, i ponovo, sve dok njegova reputacija nije pala na dno mutne Temze, sve dok njegova priključenija nisu prestala da zanimaju navijače, sve dok se nije posvetio karijeri stručnog konsultanta; i sve dok – zahvaljujući pre svega Martinu Jolu, bivšem igraču i treneru a sadašnjoj sivoj eminenciji u rodnom mestu – nije ponovo izronio u gradu u Holandiji, tri slova.

Tamo je bilo malo ljubavi za Pardjua: na tom premijernom meču sa "Ghostbustersima" ADO je pobedio sa 2:0 pa se, ovog puta sa sasvim malo ironije, sa tribina začulo "There's only one Alan Pardew".

Ekipa u koju je navrat-nanos na pozajmicu dovedeno nekoliko Engleza (uključujući i sina Alana Stabsa!), tek da zakrpe promaju, u naredna tri meča uzela je samo bod, zaključno sa utorkom. Na dan kada je jedna lažna vest o Hagu prostrujala Balkanom, u mrskom komšijskom Roterdamu, protiv "onog drugog" gradskog kluba, izgubili su s 4:2, nagovestivši da bi Pardju i u Holandiji mogao da bude proklet i prokužen kao u domovini.

A ako tako bude, onda mu neće pomoći ni onaj sveštenik iz "Isterivača đavola", a kamoli veseli Bil Mari.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©AFP

Najnovije vesti


×