{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Uz to je, ne zaboravimo, prokleto kul, s imidžom, gitarom i životnim stavovima kakve zvezde brit-popa iz najslavnijih dana
PRELAZZI:  Gospodin Everton
Lejton Bejns

Svakom je svoja muka najteža, beše li. Pitajte navijača Liverpula kako se oseća – ne posle proteklog vikenda, nego godinama unazad, mimo Istanbula – ili kakvog razmaženog Junajtedovca, dobro, Arsenalovi navijači i na ranoprolećnih “plus dvadeset” verovatno nose šubare, šalove i naočare, e da ih ne bi prepoznali i zafrkavali na ulici; imaš i one konstantne depresivce kao što su Njukaslovi i zbunjene Totenhemove i one sluđene poput pristalica Milana ili Intera, što samo sležu ramenima i belo vas gledaju...

Ali zamislimo, samo na trenutak, kako je naporno, teško, tužno, opterećujuće biti navijač Evertona. (Cinici među nama bi sada rekli: dobro je što ih nema baš mnogo!) Imaš tradiciju, okej, imaš slavnu istoriju i onoliko velikih igrača, imaš ambiciju – ili ti makar kažu da imaš ambiciju – a tvoj te klub iz godine u godinu vozi suludim rolerkosterom.

Na konstantno mediokritetsko tihovanje bi se još i dalo navići, da tavoriš u donjem delu tabele i da ćutiš, ali ne, Everton ti uporno radi one nimalo pristojne stvari.

Daje ti nadu, svake godine, ili svake druge, svejedno, da će da bude bolje, obećava da će prestati da bude u senci gradskog rivala i novokomponovanih lažnih institucija kojima sa zavišću gledaš u najniži deo leđa, a onda izvede sve tvoje ambicije pred surovi streljački stroj realnosti.

Imaš Mojesa, pa ode taman kad ukapiraš da je ograničen, dođe ti Martinez i unese neku novu energiju, a onda se oburda u prosečnost, Kuman stigne taman sa novim inostranim gazdama, pa pogreši sa pojačanjima i s koncepcijom, i onda te na dekadenciju, koja je poželjna za neke druge klubove, a tebi onoliko smeta, osudi Sem Olardajs.

Svakome je svoja muka najteža, ali svaki oblak, rekli bi na Ostrvu, ima srebrnu postavu, u svakom kukolju nađe se poneko zrno žita, igrač ili čovek zbog kojeg si ponosan što si “tofi” i, još više, što je on “tofi”.

Ne govorimo ovom prilikom o Vejnu Runiju, već o jednom drugom momku koji je “born & bread” u plavom delu Liverpula, i koji, za razliku od mnogo poznatijeg Vaze, nikada nije obukao dres druge boje.

Dobro, jeste Lejton Bejns, rođen u Kerbiju – drugi komšija Alan Stabs, treći sused Riki Lambert, četvrta ulica od njegove gajbe Fil Tompson, ovde su plava i crvena jednako raspoređene – ali odrastao na tribinama Gudisona, jedno vreme nosio majicu Vigana, gde se i afirmisao, od četvrte lige pa do najvišeg ranga, no znao je da je to samo privremeno.

Nije lako biti navijač Evertona, nije lako biti ni igrač Evertona – posebno kada treba da popunite ono mesto na terenu koje su držali Endi Hajnčklif i Dejvid Ansvort – a Lejton Bejns je i jedno i drugo, i utoliko je njegova pozicija izazovnija, i utoliko je veći njegov poduhvat.

Da je 2013, kada je Dejvid Mojes, koji ga je i vratio u Everton i koji ga je obožavao uprkos manjkavosti u centimetraži – bio je dašak vedrine u Mojesovoj uglavnoj sumornoj taktičkoj postavci – pristao da pređe u Mančester Junajted, možda bi levonogi majstor slobodnih udaraca, penala i centaršuteva danas predstavljao mnogo značajniji medijski štih u Premijer ligi?

Ali Bejns je ostao veran svojim ljudima, svojim koncertima, svojim gitarama (zaluđenik je za muziku i nekoliko godina je pisao muzički blog na zvaničnom sajtu Evertona, a bendovi poput Arctic Monkeys i Dejmon i Džejmi iz Gorillaz su mu najbolji ortaci) i tako ostao i talisman Gudison Parka i jedan od najpotcenjenijih levih bekova u Engleskoj.

Tada se ne bi od svakog narednog levonogog defanzivca, od Danija Rouza do Rajana Bertranda, pravio novi Ešli Kol, nego bi Garet Sautgejt znao da u avion za Rusiju mora da se čekira upravo momak iz Liverpula, i da zauzme mesto uz levu aut-liniju. Jer Engleskoj, slažu se svi koje iole još zanimaju priključenija nacionalnog tima, ne trebaju više izvikane zvezde, nego momci koji spuste glavu, rade, daju sve od sebe.

Diskretni heroji čiji se doprinos možda ne vidi na prvi pogled.

Nije da statistika nije da njegovoj strani ili da nešto taji. Ona nam, naprotiv, kaže da je Lejton Bejns najbolji asistent od svih defanzivaca u istoriji Premijer lige i jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca – a ima nešto u tome kad levi bek, zvao se on Roberto Karlos ili Jon Arne Rise, svitla “kiflu” ili je odapne kao iz trebušea... (Za potonje: pogledajte Bejnsov pogodak protiv Njukasla iz 2013; za prvo: dva sumanuto prelepa pogotka na rahmetli Aptonu iste godine.)

Namestio je 52 gola, zaključno sa onim sjajnim prodorom i dodavanjem za Čenka Tosuna u pobedi nad Brajtonom proteklog vikenda koja je Everton izdigla iz bule, a Sema Olardajsa spasla svilenog gajtana koji se već uveliko pleo na Mersisajdu, čime je jednom za svagda pretekao Ijana Harta, na kojeg podseća po stilu igre, srećom ne i po konzistentnosti.

U sezoni 2012. na 2013, kada će ga bezecovati i ser Aleks Ferguson, stvorio je više šansi za saigrače od bilo kog drugog igrača u ligama petice. Tražiće ga tada, pričalo se, i Bajern, ali pomalo stidljivi i previše fino vaspitani Bejns nikada nije jurio za parama (što je super) ni za slavom (što mu se može zameriti).

Dao je čak 32 gola (jedan desnom nogom, koja mu uglavnom služi da se na nju ponekad osloni), što znači da su samo Ansvort i Džon Teri ispred njega od bekova, a u 398 mečeva u Premijer ligi zaradio je svega 45 žutih kartona i niti jedan crveni. Džentlmen...

Na sajtu lige postoji čak i all-time tabela igrača koji su izbacili loptu s gol linije kada je ona pretila da je pređe, i tu je najviše plasirani aktivni fudbaler (samo su Leskot i nesretni Brambl ispred njega)!

No statistika vam neće pokazati njegovo vrhunsko pozicioniranje, njegove čudesne, ali nikada sulude izlete napred, njegovo čitanje igre i brzinu koja ga ne napušta ni sada kada su ga skoptisale povrede i kada stremi ka pogrešnoj polovini četvrte decenije života.

Verni ađutant svakog menadžera, briljantno miran i autoritativan bez podignutog glasa, sposoban i za igru presinga i kratkih pasova kakvu su voleli Martinez i Kuman, ali i za mojesovsko-alardajsovsko bunarenje i uzdanje u glavonje tamo daleko na protivničkoj teritoriji.

Okej, da ne preteramo, nije on Marselo ni Filip Lam sa kojim ga je španski menadžer voleo porediti – taj je, valjda, govorio i da je Leon Osman bolji od Balaka? – ali je daleko, daleko bolji od mnogih izvikanih levih bekova u poslednjoj deceniji.

Lejton Bejns je više od pukih brojki, talisman koji predstavlja ono najbolje od Evertona i na terenu i mimo njega, iako je čak i u klubu vazda bio u zapećku. Stalno bi u prvom planu bio neko drugi, od Rosa Barklija do Romelua Lukakua, sada i kapiten Džagijelka, povratnik Runi ili onaj došljak iz Turske koji je napokon počeo da hvata engleski šav. Bejnsu to nije smetalo, on je u tišini radio najbolje što ume, a ume mnogo...

Uz to je, ne zaboravimo, prokleto kul, s imidžom, gitarom i životnim stavovima kakve zvezde brit-popa iz najslavnijih dana.

Nije, zato, nikakvo čudo što je njegov povratak na teren posle mučne ozlede toliko osokolio posrnuli tim i tribine Gudisona koje su još u oktobru upale u stupor.

Sama pojava Lejtona Bejnsa donela je potpuno drugi ritam Evertonovoj igri – neki su uporedili njegovo i izdanje Šejmusa Kolmana sa starim dobrim papučama s kojima nema greške, i već počeli da kukumavče zato što u junu naredne godine Bejnsu ističe ugovor, a tada će uveliko uzeti 35. proleće života, i pitanje je da li će biti volje i sluha da mu se ponudi novi. To će, na kraju krajeva, zavisiti i od fizičkog stanja i od potencijalnog nastavka reprezentativne karijere.

Svakom je svoja muka najteža, i nema mnogo razloga da zavidite navijačima Evertona, ali ako poznajete nekog takvog, makar možete da mu ponudite srebrnu postavu tog oblaka koji nikako da nestane.

Ah, možda ti je život nepovratno uništen time što voliš Everton, više nego nama, više nego bilo kome, ali daj, makar imate Lejtona Bejnsa, potcenjenog i vernog levonogog majstora koji će odapeti onu kiflu pravo u rašlje, i svet će (ili makar plavi deo Liverpula), u tih nekoliko trenutaka koliko ona putuje, biti bolje (ili makar podnošljivije) mesto za život.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images

PREMIJER LIGA - 31. KOLO

Subota:

16.00: (1,85) Bornmut (3,50) VBA (4,40)
16.00: (2,80) Hadersfild (2,95) Kristal Palas (2,80)
16.00: (2,55) Stouk (3,15) Everton (2,85)
18.30: (1,20) Liverpul (7,25) Votford (12,0)

(Ostali mečevi su odloženi)

*** Kvote su podložne promenama

Najnovije vesti


×