{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Fudbalski klubovi umiru u tišini – bio jednom jedan Beri

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 20
Kako je lako smetnuti s uma sve nedaće kada ti ide dobro! Čini ti se da je sve u redu sa svetom, mada daleko od reflektora i miliona o kojima se priča žive i umiru fudbalski klubovi, a sa njima i celi gradovi, vezani sa njima pupčanom vrpcom, što iz nehata, što iz tradicije, što iz nužde...
PRELAZZI: Fudbalski klubovi umiru u tišini – bio jednom jedan Beri

Divna je ona mušema Lige šampiona, posebno kada se nastani u tvom gradu, pa ti se učini kao da je oduvek bila tu i ima da ostane, kao dobri, stari, a uvek čisti milje na televizoru u kući tvojih starih.

Umeju ta svetla velike pozornice da zaslepe, kad zablješte sponzori, kad zablicaju kamere, kad zagrme razglasi, pa da pomisliš da je fudbal samo to, jedna velika borba posle koje sledi ekstaza, ili olakšanje. Nešto lepo, nešto što traje, nešto što ulepšava dan, život i grad.

Ali fudbal nije samo to. I nije samo to fudbal...

Kako je lako smetnuti s uma sve nedaće kada ti ide dobro! Čini ti se da je sve u redu sa svetom, mada daleko od reflektora i miliona o kojima se priča žive i umiru fudbalski klubovi, a sa njima i celi gradovi, vezani sa njima pupčanom vrpcom, što iz nehata, što iz tradicije, što iz nužde.

Nisu to iste stvari, naravno, i ako je neko znao šta su nedaće i šta je nemaština, pa valjda smo mi na ovim prostorima, zapravo je ono što se događalo gotovo u isto vreme kada smo bili opčinjeni Ligom šampiona, i istih dana, nedelja, meseci, kada su svi opčinjeni Premijer ligom i ostalim mamiparama, samo revers medalje, druga strana Meseca, ona tamnija.

Umro je, negde daleko od Beograda (a tu, na jedan okret točkićem miša na Guglovoj mapi!), negde daleko od Mančestera (a tu, na jednu vožnju prigradskim prevozom!), negde daleko od Lige šampiona i Premijer lige (a tu, sa loptom istog oblika, sa travom iste dužine, sa stadionom koji u sebi čuva mitove i legende!), umro je jedan fudbalski klub.

Paralele su realne i u isto vreme preterane, to stvarno može da zvuči populistički i tendenciozno kao oni što po društvenim mrežama pišu “... a deca nam se leče po inostranstvu”, ali sve više deluje da to stvarno nije isti sport kao onaj u koji se dalo zaljubiti.

Jer kakav je to Sport, kakva je to plemenitost, kakvo je to stremljenje ka višem, boljem, lepšem, kakav je to svet koji dozvoli da ode jedan fudbalski klub?

A ne bilo koji, ne igračka kakvog bogataša, ni oni što se osnuju u selu da mladi imaju šta da rade, umesto što šetaju po šoru i piju ispred prodavnice, mada je tužno kad bilo koji, pa i takav nestane, i kamenorezac sporo i duboko ureže epitaf: “Svi srećni fudbalski klubovi liče jedan na drugog, svaki nesrećan fudbalski klub nesrećan je na svoj način.”

Umro je FK Beri, da mu izbrojite 130 godina života opet bi preteklo nekog kusura; jedan od prvih klubova u Engleskoj, koji je još u 19. veku igrao Prvu diviziju – da je postojala Premijer liga, igrao bi i nju! – dvostruki osvajač FA kupa (jednom je pobedio 6:0 u finalu, i ko je imao čukundedu ili navrdedu sa kartom sa Kristal Palasa bio je glavni dasa u školi u Beriju) šutnut je kao šugavo kuče, otpisan je iz Lige jedan i izbačen da se nigde više ne takmiči.

One digitalne skazaljke koje na Skaj Sportsu i sličnim kanalima obično odbrojavaju do kraja prelaznih rokova, sa zapenušanim voditeljima koji pričaju o milionima i bonusima, ovog puta otkucavale su, perverzno ali da svima bude jasno dokle je fudbal došao, do trenutka kada su poreznici njenog kraljevskog visočanstva udarili potpis na već uokvirenu čitulju i zakatančili Gig Lejn.

A nije to bilo kakav stadion, nego onaj na kojem se lopta tera bez prestanka od 1885. godine, zna se i datum, 12. septembar, kada je Beri pobedio Vigan s 4:3; stadion koji je uvek bio više od igrališta, tako to bude u gradovima kojima ne preostane mnogo čime da se zore; a imaju fudbalski klub.

Jer je njihov. Jer je tvoj. Jer je mesto okupljanja, svetla tačka u crnim rupama u koje se pretvaraju postindustrijske nastambe, tek nešto više od spavaonica velikih obližnjih mesta. Jer je najvažniji deo grada, nešto po čemu ćeš se orijentisati, nešto po čemu ćeš zalutalom turisti ili gostu objasniti kuda dalje da ide. Jer ti je tu bio tata, i deda, i njegov tata, i njegov deda. I mislio si da će i tvoje dete, i dete tvog deteta.

Bilo je u poslednjim danima, dok je ona pervezna štoperica težila nuli i besmislu, mnogo toplih scena oko Berija – i jednako oko Boltona, kojem se istovetna sudbina odavno nacerila i sipala sebi koktel – onih što samo fudbal, valjda, i ljubav prema jednom fudbalskom klubu, ma koliko veliki ili mali se on činio u očima posmatrača, može da rodi.

Navijači Berija, pomognuti dobrim ljudima iz najvećih rivala (Oldam, Ročdejl, i baš Bolton; došli su i iz Lidsa, Akringtona, Blekpula), odazvali su se pozivu da operu stadion i spreme ga za potencijalnu narednu utakmicu – sve od početka sezone su bile odložene, dok se klub borio sa administracijom – pošto novca za profesionalno održavanje nije bilo.

Došli su puni optimizma, malo šta probudi čoveka i izazove mu osmeh kao osećaj da ti, tako mali i tako ništavan, možeš nešto da promeniš; došli su i doneli su sunđere, kofe, džogere, magične krpe, šta je ko imao.

Ali jedne se stvari nisu setili.

Obraz se ne pere. To imaš ili nemaš.

A dotični prljavi obraz, dva prsta skorelog blata ispod kojeg ničeg nema, pripada Stivu Dejlu, kontroverznom, malo je reći, biznismenu koji je prošle zime kupio klub iako nije imao sredstava da ulaže u njega; lagao je da će sve biti u redu, lagao je igrače, zaposlene, lagao je navijače i ceo grad, na tim lažima i na nadi da od njih zavisi, Beri je proletos igrao kao u snovima, bio drugi u Ligi dva i upao u viši rang takmičenja, a onda se dogodio čeoni sudar s realnošću, s dugovima.

Bio je to udruženi zločinački poduhvat bahatog i neodgovornog gazde, i onog pre njega, istog takvog, i onog pre njega, istog takvog, i amaterske prinudne uprave koja nije umela, niti želela, da se pomuči da pronađe novog vlasnika i partnera.

Klub je zbog milionskih dugova i nemogućnosti da isplaćuje zarade i da egzistira kao preduzeće, izbačen iz Fudbalske lige, i samo je pitanje dana kada će biti i formalno likvidiran – ako nemaš gde da igraš, nemaš kako ni da stvaraš prihode, a prihodi su, ne znamo da li ste čuli, druga glavna stvar u današnjem fudbalu.

Prva je profit...

Uklanjanje Berija iz prvenstva, sa fudbalske mape, predstavlja jedan od najmračnijih dana u engleskom fudbalu ove decenije – čak i ako mnogi to još ne shvataju – i mada je jedini takav slučaj u 21. veku, gorka bi sudbina mogla da snađe još neke, koji opasno dugo balansiraju na ivici noža.

Ovo bi, nažalost, mogla da bude pokazna vežba. Neki će političar, neki operativac, neki biznismen videti da se sve završava uz protestno okupljanje navijača, uz ovakve žalopojke u medijima i iskaljivanje besa na tviterima, i to je to.

Neko će reći da će jednom piramida izgoreti ako joj se unište temelji, a temelj je mali, lokalni, svačiji fudbalski klub, neko će reći da će jednom tako doći i po nas ako se ne pobunimo, no i to će biti samo drvo koje pada u šumi i niko ga ne čuje.

Neće biti solidarnosti, neće biti ničeg sem (ne)iskrenog saučešća, naredne subote će se ponovo zakotrljati lopta u Premijer ligi i zaslepeće nas svetla Lige šampiona i ona hipnotišuća mušema, i izgledaće da je samo to važno, a izostanak jednog para, jednog imena u tamo nekoj trećoj ligi, manjak od četiri slova u kladioničarskoj listi u kojoj nam je znao biti dragi gost, biće bajate, prekjučerašnje vesti.

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×