{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: “Foliranti i kradljivci vremena” – Моć Enfilda i ekipa koja je ubila fudbal

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 16
Fudbal je za proteklih 55 godina napredovao mnogo, niko i ne pomišlja da na baš toliko neprilične načine utiče na rezultat, ali valjda smo dosad naučili da tu vrtešku ne treba uzimati zdravo za gotovo, i da je u njemu, kao u ljubavi, kao u ratu, sve dozvoljeno
PRELAZZI: “Foliranti i kradljivci vremena” – Моć Enfilda i ekipa koja je ubila fudbal

Za one koji su možda propustili taj duel, da rezimiramo: jedan trofejni engleski i jedan trofejni španski klub sreli su se u eliminacionoj fazi evropskog kupa.

Jedni su bili, očigledno, favoriti: em se njihovi protivnici muče u domaćem prvenstvu, em ovi poseduju napad od kojeg se tresu donje gaće – posebno onaj trio napred! – uz još pregršt igrača koji se bez muke ušetaju u zamišljene timove snova.

Drugi su već bili na zlom glasu zbog defanzivne igre koju je nametao njihov trener. Njegova filozofija je uglavnom ne primiti gol, njihove utakmice nije lako gledati sem ako se baš posebno ne ložite na takav pristup.

Zadnjica uza zid, linija čvrsta kao rovovi na Somi, disciplina kao kod rimskih legija, pogled uprt u semafor, on je jedino važan.

Ima ko voli, ne kažemo...

Nije, elem, te noći sve išlo kako treba za klub koji su već svi videli u narednoj fazi, iako je reakcija navijača bila burna.

"Oni uništavaju fudbal", pričali su sutradan. "Foliranti, samo kradu vreme, a sudija im to dozvoljava", plakali su danima. "To može da se radi tamo u Španiji, baš da ih vidim da li bi smeli tako u Engleskoj", nervirali su se.

"Ko uopšte može da uživa u ovome?", kukali su narednih nedelja.

Bilo je, ponavljamo, i onih koji su u svemu videli umetnost, koji su sutradan opisivali crne šake kamarata i veličali umeće njihovog ratovanja. Onim neutralnima ostao je pomalo kiseo ukus u želucu. Ako uopšte, u srazu dve filozofije, dve kulture, dva sveta, može biti neutralnih...

Dobro, pažljiviji čitaoci ovih tekstova već pretpostavljaju – i sasvim je moguće da su se iznervirali jer je ponovo pokušano isto – da sledi preokret, jedan "plot twist" koji će naglavačke obrnuti već viđenu poentu teksta, u predvečerje revanša osmine finala Lige šampiona.

Jer uopšte ne govorimo o prvom meču na Vandi.

Vratili smo se malo u prošlost: Liverpul jeste igrao u Španiji, i jeste posle te utakmice bilo mnogo povika na ove što su izbušili loptu, anestezirali igru, nametnuli dekadenciju, valjali se po terenu i krali vreme kao da je čokoladica na kiosku.

Ali krivac nije bio Atletiko Madrid, nego baš klub sa Enfilda.

Bilo je to u proleće 2001, polufinale Kupa UEFA (Liverpul je pre toga slavio u Rimu, u finalu će, u odavno kultnom meču, biti bolji od Alavesa), Kamp Nou i otužnih 0:0 sa Barselonom.

Imali su Katalonci tada sopstvenih problema, to je ona sezona u kojoj su promenili najmanje tri trenera, ali imali su Rivalda, Klajverta, Luisa Enrikea, Gvardiolu, Overmarsa i mladog Ćavija; Liverpul, onaj čiji su navijači bogoradili što je Čolo Simeone uhvatio Klopovu ekipu u čeličnu krletku, bio je zadužen za kvarenje fudbala.

Nećemo sada mnogo o tom Ulijeovom sastavu, no ultradefanzivna postava bila je oličenje kreda opreznog i studioznog Francuza, posebno u Evropi, a još posebnije kada je znao da mora da pokaže neke rezultate na kontinentu.

Koju godinu pre toga dobio je veliki zadatak, kao prvi menadžer Liverpula koji nije rođen na Ostrvu, i shvatio je da mu je Kup UEFA idealna prilika da pokaže da uprava, u panici da se nakači na voz modernizacije, nije pogrešila što je odabrala baš čoveka bez značajnijih rezultata u seniorskoj konkurenciji.

Posle tih 0:0, bez ijedne prave šanse, Liverpul će odigrati jednako neinspirativan i tegoban revanš: stara kajla Geri Mekalister pospremiće jedini pogodak, iz penala, ostatak meča Sami Hipija, Stefan Anšo, Džejmi Karager i Markus Babel rukovodiće na brzinu sklepanom rampom i ispaljivati lopte daleko preko tribine.

(Pogled uprt u onaj maleni semafor, koji je jedini važan...)

"Crveni" će tako, zahvaljujući defanzivi, požrtvovanosti, surovoj i negledljivoj taktici, otići na ludo putovanje u Dortmund i u još maničniji i vratolomniji 21. vek.

Poenta je, dakle, da se u fudbalu, posebno ako znate njegovu istoriju i svesni ste njegove cikličnosti – a ko je bolji u te dve kategorije od navijača Liverpula? – ne sme biti samoživ i slep; jeste Klopov Liverpul možda i ponajbolji tim u dugoj prošlosti, ali na kraju će se gledati i pamtiti samo rezultat.

Sad, koliko će na njega uticati ona crna rupa koja ume da se otvori iznad Enfilda za velikih evropskih noći – tada i samo tada atmosfera zaliči na onu koja je od ovog parčeta Engleske nekada davno napravila težište fudbalske planete – i da li će biti dovoljno da se na pleća sobale energija i znanje Simeonea i njegove falange, to ćemo znati možda i pre 23 časa po vremenu ovdašnjem.

Ali niko ono o rezultatu, kad smo već zaronili u mitologiju engleskog velikana i u nezaboravne mečeve u evropskim kupovima odigrane na tom stadionu, ne zna bolje od Bila Šenklija.

Šenkli je bio čovek koji je sopstvenom snagom, ingenioznošću i škotskim humorom izvukao Liverpul maltene za uši iz Druge divizije i od njega napravio voljeni, poštovani i popularni klub, buduću evropsku marku.

A ipak, romansa Starog kontinenta i Liverpula biće krunisana tek po njegovom odlasku, kada posao preuzme njegov verni i mnogo introvertniji kalfa, Bob Pejsli.

Najveći krivac za to, zvuči li poznato pred večerašnju utakmicu, bio je jedan defanzivni Argentinac i njegove smicalice, na koje harizmatični Škot nije bio spreman.

Svaka bajka ima svoju inspiraciju, svaki mit neko utemeljenje u realnosti; onaj o Kopu i Enfildu i njegovoj snazi rođen je u maju 1965, nekoliko dana pošto je Šenkli doneo klubu trofej koji su čekali najduže, zauvek i oduvek – FA kup.

U prvoj utakmici polufinala Kupa šampiona, u Englesku je stigao Inter, predvođen "Il Magom". Elenio Erera smislio je "katanac", ali ne samo to: koliko se pričalo o njegovim uspesima i revoluciji, toliko se šaputalo, a onda i mrmljalo, o svim poludozvoljenim i tri četvrtine mutnim radnjama koje je Argentinac preduzimao ne bi li obezbedio pobedu.

Bilo je 3:1, italijanski novinari danima su pokušavali da opišu huk koji je dočekao goste iz Milana, Ijan Kalahan i Ijan Sent Džon poništili su Macolin gol, finale sa Benfikom toliko se naziralo da je Šenkli na kraju, dok je pružao ruku, podsmešljivo pitao Ereru da mu pomogne oko spremanja taktike.

Priča se da su italijanski novinari samo pogledali svoje engleske kolege, i poklopili ih rečenicom: "Zar ne znate da vam neće biti dozvoljeno da pobedite?"

I nije bilo: pritiskom na stadionu i, sasvim izvesno, prethodnom posetom sudiji Hose Mariji Ortizu de Mendibilu – njegovo ime biće dugo godina na Mersisajdu sinonim za brutalno razbojništvo, kao što je Sorensen bio Jugoslovenima – Ererin tim je postigao sve što je hteo.

Na kraju se pisalo 3:0, uz dva sasvim neregularna gola, uz optužnicu arbitru koja je stigla deset godina kasnije, uz fakat da Bil Šenkli nikada posle nije bio toliko blizu evropskoj kruni.

Samo se rezultat pamti, beše?

Fudbal je za proteklih 55 godina napredovao mnogo, niko i ne pomišlja da na baš toliko neprilične načine utiče na rezultat, ali valjda smo dosad naučili da tu vrtešku ne treba uzimati zdravo za gotovo, i da je u njemu, kao u ljubavi, kao u ratu, sve dozvoljeno.

Pa i to da nekada za nekoga budete "neprijatelji fudbala", bilo da se zovete Atletiko Madrid ili Liverpul.

Uostalom, kad smo kod ljubavi, ima onaj jedan semafor koji je, makar ove zime i ranog proleća, mnogo važniji navijačima Liverpula.

A to je već priča dostojna Šenklijevih snova...

LIGA ŠAMPIONA - OSMINA FINALA

21.00: (1,60) Liverpul (3,80) Atletiko Madrid (6,00) /prvi meč dobio Atletiko s 1:0/
21.00: (1,80) PSŽ (3,80) Borusija Dortmund (4,30) /prvi meč dobila Borusija s 2:1/

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina NEDELJNIK i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©Reuters

Najnovije vesti


×