{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: David Silva, ljudsko lice Sitija

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 12
Šta ako se sve završi loše po Mansura i ostale šeike, šta ako krene egzodus? Da li bi tada David Silva, Merlin iz Mančestera, mogao da ostane, makar još jednu godinu, makar dok se sve ne sredi?
PRELAZZI: David Silva, ljudsko lice Sitija
David Silva

Ako su nas filmovi nečemu naučili, to je da u svakoj zloj imperiji, u svakoj korporaciji koja želi da preuzme kontrolu nad svetom i našim mislima, postoji makar pojedinac koji je suštinski dobar.

Neki su to od samog početka – kao junak ove današnje priče – neki vremenom ili sticajem okolnosti postanu (Dart Vejder?), a za neke – malo i za junaka ove današnje priče – se samo ne zna koliko su, zapravo, pristojni i drugačiji (Severus Snejp, za fanove Harija Potera). Jer, tako je to u filmovima i u realnosti, uvek ima nekog glasnijeg, s ove ili one strane dobrog.

Sad, da li ćete Mančester Siti posmatrati kao zlu imperiju, kao oličenje plastike, kupovine istorije, budućnosti i imidža parama koje mirišu na naftu, pustinju i ugnjetavanje radnika iz Trećeg sveta, ili ćete nekako zauzeti njihovu stranu u sporu sa Uefom i njenim pokušajem finansijskog fer-pleja, to već zavisi od vaših afiniteta.

Možda vam, da se odlučite, može pomoći ono prvo saopštenje uprave Sitija koje odiše ozlojeđenošću, pisano stilom kakav odlikuje komesarska nadgornjavanja političkih partija u nesrećnijim delovima Evrope, sve sa prebacivanjem krivice na druge i vapajima kako su, eto, "svi protiv njih".

Lako ih je, dakle, prezirati, posebno još ako ste od onih kojima je Gvardiola i njegov fudbal zapravo zamoran, ma koliko da je revolucionaran; ili samo pogledate broj i kvalitet igrača koje ima na raspolaganju i zaključite "Pa lako je tako, majstore", iako ste pomalo svesni da nikad nije lako.

Trenutne nevolje na Etihadu neki su skloni da uporede sa onima na starom Mejn Roudu, kada je Siti ispadao i u treći rang takmičenja, ali iako je to bilo pre svega dvadesetak godina, kao da je bilo u prošlom životu, i u nekom drugom sportu. A možda i jeste...

No za tih sedam ili osam godina koliko su oni izvrdavali propise na koje su sami pristali – dobro, lagali su i varali, to makar ne treba uvijati u celofan – bilo je nekoliko momaka koji, iz ljudskih ili sportskih razloga, ne zaslužuju da imaju tu mrlju u karijeri, da su do nečega, bilo čega, stigli nepošteno.

Možda će najbolji lakmus “ko je vjera, a ko nevjera” biti naredne sezone, ukoliko se odluka potvrdi i na arbitraži, pa se vidi ko će ostati, a ko pobeći glavom bez obzira. Gvardiola i Sterling su već najavili da nemaju nameru da napuste Siti, kakav god da bude ishod, no nema među legionarima mnogo onih koji su odrasli navijajući ili makar poštujući Mančester Siti. Sem malog Fila Fodena, verovatno...

Zato nisu dobra poređenja koja su neki požurili da naprave sa Juventusom i njegovim ostrakizmom. Voleli ga ili ne, Juve je italijanska institucija, neprolazni i glamurozni brend pa je, makar onima koji su toga svesni, bilo lako da istrpe čak i sezonu u Seriji B.

Pa ipak, među onima koji će biti tu i od narednog leta neće biti njega, ali to nema nikakve veze sa recentnim dešavanjima.

David Silva, da, stigli smo napokon do onog junaka, onog Stormtrupera koji bi mogao, samo da je grah drugačije pao, da otkaže poslušnost tamnoj strani i da postane zaštitnik nejači.

To što se takav scenario nije dogodio, to što je David Silva ostao u Sitiju tokom cele svoje engleske karijere, to njegov poduhvat čini još većim, to njegov značaj podiže iznad navijačkih zađevica i Tviter-zadirkivanja.

Punu deceniju plavetna se boja ne može zamisliti bez momka iz Arginegina, jednog malog ribarskog seoceta okupanog suncem – a nisu li sva tamo takva? – na Kanarskim ostrvima. Za njega ćemo prvi put čuti kada, stopama svoga oca, stigne na Mestalju, u Valensiju. Ovo “stopama svoga oca” u njegovom slučaju ne znači da mu je otac bio fudbaler, nikako. Fernando Himenes radio je kao komunalni policajac (ta profesija nije svugde prokužena, ne brinite) da bi svoje predpenzionerske dane počeo da troši na stadionu Valensije, kao radnik obezbeđenja.

Mestalja je tako bila dom malog Davida Silve, a staza za malog mađioničara – neće ga zaludu u Engleskoj prozvati Merlin! – koji se kao dečak zaljubio u Mihaela Laudrupa utabana kada je, došavši sa pozajmica u Seltu i Eibar, prvi put obukao beli dres sa brojem 21.

Stajao mu je kao saliven.

A nije to običan dres, baš taj, sa čudnim brojem, od kojeg se, evo ni petnaest godina kasnije David Silva neće odvajati, nosio je onaj prethodni genije što je uveseljavao grad, Španiju i Argentinu. Pablo Aimar...

Deset punih godina navršiće se za tri meseca – a kakva će to tri meseca biti! Puna strepnje i neizvesnosti oko budućnosti i zaziranja od kaprica Sitijevih superzvezda; puna nade da se, u inat Uefi, baš sada uzme Liga šampiona, pa čik neka onda izbace prvaka – deset godina kako je Silva verni sluga, ljubimac navijača Sitija i vrhunski, ako i malo zapostavljeni igrač u toj šeikovoj platinastoj ergeli.

Promenada je to (bila) na kojoj su se smenjivali najnoviji modeli paćoti cipela i njihovih vlasnika, sve jedan skuplji od prethodnog, a on je bio, ostajao i trajao. Uz Vensana Kompanija, jedinog čiji je trag dublji, i koji će biti ovekovečen u bronzi, David Silva zaslužuje statuu, za sve što je uradio na terenu, i za davanje ljudskog lica nečemu što je previše često izgledalo kao mašinerija za proizvodnju pozitivnog PR-a za zalivsku monarhiju.

Blago kosooki genije zavredeo je poštovanje utoliko pre što je izgledalo kao da nije rođen, građen ni baždaren za Premijer ligu. Intenzitet i grubost ne pogoduje tim minijaturnim volšebnicima, i teško je bilo zamisliti – u isto vreme, glandule bi pri zamišljanju počele da rade u ubrzanom ritmu – da se oni koji su njemu uz bok u crvenom dresu španske reprezentacije doneli revoluciju i inkviziciju u svetski fudbal, nađu na Ostrvu. Ponajpre Ćavi i Inijesta...

A on je, eto, skupio kohones, znajući da će ga to učiniti manje vrednim u očima prosečnog Španca ili Katalonca nego da je nastupao za Barselonu ili Real, pogledao izazovu u oči i proturio mu loptu kroz noge, kroz uši, pa se vratio da to uradi ponovo.

Taj mali “ombre” potekao sa vetrovitog i osunčanog afričkog podneblja drskošću i hrabrošću osvojio je stadion koji još nije umeo ni da se raduje kako valja, ni da internalizuje sreću koju će im doneti porodica Al Nahjan i šeik Mansur.

S njim je to bilo lakše, sa senzacionalnim Silvom koji je bio njihov prvi i zauvek omiljeni plejmejker. Ono što mu je uskratila fizika nadoknađivao je brzim razmišljanjem i još bržim pokretima. Igrači kao on sposobni su da, kao kad na igrici pritisneš dugme i vreme na trenutak stane, menjaju ritam meča, uvlačeći se u “džepove” koje samo oni vide, odakle mašu dirigentskim kao čarobnim štapićem; a pod Gvardiolom je postao talisman i van terena i Pepov glavni adut u igračkom kadru.

One sezone kada su jurili rekord po broju osvojenih bodova, David Silva imao je jedini važniji posao od fudbala, boreći se sa svojom suprugom i svojim sinom za život prevremeno rođenog čeda; u onoj Amazonovoj seriji o čudesnoj, možda i neponovljivoj Sitijevoj godini, vidi se koliko je Pepu, ali i saigračima stalo do Silve, i koliko su se žrtvovali za njega i zbog njega, sve dok se nije vratio na Etihad.

Postoji baš iz te serije onaj Pepov “soundbite” “Take the ball, pass the ball”, i već su britanski novinari primetili da su umesto osam epizoda mogli samo da snimaju momka s brojem 21, otelotvorenje te Gvardioline maksime.

A bilo je predivno gledati, svih ovih godina – a u svim ovim godinama desile su se četiri titule prvaka, dva FA kupa, mnogo golova i mnogo više asistencija – kako David Silva slavu i ljubav prihvata spokojno.

Ne ni kao da mu to ne pripada, ne kao ni da mu smeta, tek onako, kao da je baš tu baš zato, i zašto sada trošiti reči (za mnoge igrače važi ona fraza da više vole da pričaju na terenu, ali David Silva doveo je to skoro do ekstrema, pa je teško naći intervju u kojem se “otvori” kao sagovornik).

Nije se, zasad, oglašavao ni po pitanju kazne i finansijskog fer-pleja. Verovatno i neće, jer je njegova sudbina odavno osmišljena: već se znalo, i pre čitave frtutme, da je ovo poslednja Silvina sezona na Etihadu i u Engleskoj.

Pošten prema drugima i sebi, kao i uvek, shvatio je da ne želi da igra ako ne to ne može da bude na vrhunskom nivou, a odavno je u kišnom Mančesteru umela da ga skoptiše potmula, pa sve otvorenija nostalgija za onim vetrovitim parčetom španske teritorije usred afričkog Atlantika.

Uz jednu malu, najmanju, najneverovatniju opciju koja se poput svetla na kraju tunela baš sada, u ova teška vremena, javlja u glavi navijača Mančester Sitija.

Jer šta ako se sve završi loše po Mansura i ostale šeike, šta ako krene egzodus, šta ako stvarno većina superstarova poželi da ostane u sazvežđu Lige šampiona, pa zapale već na leto glavom bez obzira?

Da li bi tada David Silva, Merlin iz Mančestera koji je prevazišao oba svoja idola, i Laudrupa i Aimara, mogao da ostane, makar još jednu godinu, makar dok se sve ne sredi?

I koliko brzo, u tom slučaju, ispred Etihada može da se izlije spomenik genijalcu iz malog, suncem okupanog ribarskog seoceta na Kanarskim ostrvima?

PREMIJER LIGA - 26. KOLO:

08.02.

Everton - Kristal Palas 3:1 (1:0)
/Bernard 18, Rišarlison 58, Kalvert-Luin 88 - Benteke 51/

Brajton - Votford 1:1 (0:1)
/Marijapa 78ag - Dukure 19/

09.02.

Šefild - Bornmut 2:1 (1:1)
/Šarp 45, Lundstram 84 - Vilson 13/

Petak

Vulverhempton - Lester 0:0

Subota

Sautempton - Barnli 1:2 (1:1)
/Ings 18 - Vestvud 2, Vidra 60/

Norič - Liverpul 0:1 (0:0)
/Mane 78/

Nedelja

Aston Vila - Totenhem 2:3 (1:2)
/Alderveireld 9ag, Engels 53 - Alderveireld 27, Son 45+2, 90+4/

Arsenal - Njukasl 4:0 (0:0)
/Obamejan 54, Pepe 57, Ozil 90, Lakazet 90+5/

Ponedeljak

Čelsi - Mančester Junajted 0:2 (0:1)
/Marsijal 45, Megvajer 65/

Sreda

20.30: (1,17) Mančester Siti (8,00) Vest Hem (14,00)


Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×