{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ima neke kosmičke pravde što je premijera na Prajmu više nalikovala engleskom fudbalu iz prošlog veka nego postmodernom spektaklu u koji se Premijer liga pretvara (bilo je 1:0, i to jedva), ali to je samo dodatna vrednost čitavog slučaja koji nam, hteli-ne hteli, nameće budućnost
PRELAZZI: “Bindžovanje” Premijer lige

Finale prvog Svetskog prvenstva kojeg se sećam, onog u Italiji, odgledao sam u “televizijskoj sali” nekog radničkog odmarališta na Zlataru.

Televizijska sala je, jašta, relikt onih prohujalih socrealističkih vremena kada je u sobama bio isključivo krevet, ne naročito udoban, i plakar, ne naročito praktičan,  a ceo smeštaj mirisao na mesni narezak i ulje iz friteze; Bože sakloni da imate apartman pa u njemu još kolor-televizor. (Nisam siguran ni da su bolji hoteli u to vreme nudili takvu udobnost, mada u boljim hotelima, ni tada ni kasnije, nisam previše odsedao).

Ova institucija, televizijska sala dakle, bila je dvadesetak drvenih i neudobnih stolica nehajno raspoređenih oko televizora domaće proizvodnje i dijagonale manje od ekrana na kojem nastaju ovi redovi.

Ali bilo je sjajno i nezaboravno. Ne samo zato što smo gledali finale Mundijala, znamo uostalom da to finale nije bilo bogznašta, i morao se čak i skoro-pa-sedmogodišnjak rastužiti što su mrski Nemci ponovo zajahali planetu, nego zato što je ta scena, taj televizor, bio ogroman napredak u odnosu na ostatak tog leta.

Jer, onaj tužni poraz Jugoslavije od Argentine, onu utakmicu posle koje ništa više nikad nije bilo kako treba, makar kada se radi o snovima i ambicijama, ili kada se radi o zemljama i fudbalu, nije važno sada, taj krah na penalima, gledaću na jednako velikom, ali potpuno monohromatskom televizoru u jednom primorskom mestu.

Ovo monohromatsko je super reč, zvuči nekako moderno, ali da ne pomisli iko iz ere rođenih u ovom milenijumu, nije to bilo nikakvo čudo tehnike.

Televizor je, recimo to na srpskom i bez uvijanja, bio crno-beli.

Da li je zbog toga bolelo više ili manje ne bih mogao sa sigurnošću tvrditi, ali svaki put kada neko sa Jutjuba pusti snimak te utakmice, moram dobro da porazmislim da li sam ja to, zapravo, ikada gledao, pošto su Maradona i Ivković i sve ono što je sledilo u mojoj glavi i dalje crno-beli.

Bilo je još nekih utakmica koje pamtim, ne samo zbog onoga tokom njih nego i slike koja je kod nas dolazila: finale u Istanbulu, recimo, ispratićemo na minijaturnom televizoru marke “Sanyo” koji sam vukljao svuda sa sobom dobrih dvadeset godina – bio je zgodan za selidbe zbog izvrsne anti-kabastosti, a vremenom je poput prašine, elektriciteta i kvarova skupio i određenu emotivnu vrednost.

Svih tih dovijanja, svih traženja kafića, svih patnji što komšija ima novi TV koji ima, zamislite, i teletekst, svih divljih satelitskih kanala koje smo jurili okačeni o tanjir i onda trpeli arapske, turske, laponske komentatore, svih dovijanja da nađemo italijanske kablovske kanale pomoću nekih kodova, svih crno-belih slika i televizijskih sala setio sam se ovih dana kada su Englezi, ko sa konsternacijom, ko oduševljeno, dočekali novu i dosad najdigitalniju stranicu u našim fudbalogledajućim životima: Amazon Prime i “strimovanje” - ili, kako bi se to ovih dana reklo, “bindžovanje” - Premijer lige.

Prvo knjiški, pa prodajni, pa sada serijsko-filmski i ko zna sve kakav ne gigant otkupio je prava na po dva kola najjače lige na svetu u naredne tri godine. Ovi susreti u sred sedmice bili su proba za “prajm tajm” na njihovom servisu “Prime Video”, a koji će uslediti na čuveni Boxing Day, kada se punih stomaka uživa u fudbalu.

Nešto na šta su Amerikanci već navikli sada je stiglo i kod nas, tamo gde su ljudi, mislilo se, konzervativniji i teško se navikavaju na promene.

Čitali smo ovih dana reakcije britanskih listova (iz komplikovanih razloga, pretplatnici Bezosovog servisa koji pokušava da potuče i prevesla Netflix koji nemaju IP adresu u Ujedinjenom Kraljevstvu nisu mogli da budu sudionici stvaranja istorije), koji su zamerili na lošem kvalitetu slike, “štucanju”, zaleđenim frejmovima, no valja obratiti pažnju i na ljutnju navijača.

Najglasniji su bili oni koji su “najevropskiji”, po pesmama, transparentima i parolama: pristalice Kristal Palasa iskoristile su činjenicu da je duel na Selhurstu, gostovanje Bornmuta, bio prvi meč koji je Amazon prenosio u istoriji, pa su gromko digli glas protiv prodaje fudbala i pomeranja tradicionalog vremena kada se lopta utorkom i sredom, a sve da bi se udovoljilo preprodavcima prava.

LIVERPUL OSVAJA TITULU - 1,30! MANČESTER SITI ZADRŽAVA PRESTO - 4,50!

Ima neke kosmičke pravde što je premijera na Prajmu više nalikovala engleskom fudbalu iz prošlog veka nego postmodernom spektaklu u koji se Premijer liga pretvara (bilo je 1:0, i to jedva), ali to je samo dodatna vrednost čitavog slučaja koji nam, hteli-ne hteli, nameće budućnost.

Voleo bih da kažem da sam na njihovoj strani, i verovatno bih požnjeo nekoliko pozitivnih ocena od ljudi koji u svemu vide milijardersku zaveru protiv duše ove igre; voleo bih i da sam ludista koji će iščupati sve LAN kablove iz svih uređaja i zakleti se da više neće upaliti ništa modernije od tranzistora.

Ali nisam, možda zato što pamtim vreme kada je bilo premalo fudbala, možda zato što neke od najvećih utakmica koje sam gledao zapravo i nisam gledao, jer ne znate vi na šta je stvarno ličila televizijska sala u oronulom hotelu “Panorama”, gde su radnici Elektrodistribucije i njihove familije mogle da letuju skoro pa besplatno; ovako, jedino što bih voleo je da sam mlađi pa da mi sve to, svi ovi amazoni i hului budu prirodniji i jednostavniji za korišćenje, umesto što se lecnem i pogledam preko ramena svaki put kada ukucavam broj kreditne kartice da bih odgledao utakmicu, seriju ili film.

Nazovimo to konzumerizmom, recite da smo se prodali, bacite anatemu na reč “bindž”, opljujte generacije koje bulje u svoje prenosne uređaje i šaltaju se sa strima na strim; ono naše se neće vratiti, a ako je ono naše imalo nalik tom dugovečnom televizoru čuvene kompanije “Sanyo”, i ne treba.

Klikneš i gledaš fudbal, skačeš s meča na meč, imaš ga na velikom ekranu u HD-u, tako da osetiš svaku kaplju znoja sa nozdrve Divoka Origija, ili ga imaš u svom telefonu; oprostite, ali biram to pre svake nostalgije, ma koliko ti čudno bilo što je Premijer liga četvrtkom u 21 čas, a Serija A petkom u 20.45.

PREMIJER LIGA – 16. KOLO

Subota
13.30: (3,60) Everton (3,45) Čelsi (2,05)

16.00: (1,40) Totenhem (4,80) Barnli (7,75)
16.00: (2,55) Votford (3,20) Kristal Palas (2,85)
16.00: (7,75) Bornmut (4,80) Liverpul (1,40)
18.30: (1,35) Mančester Siti (5,30) Mančester Junajted (8,00)

Nedelja
15.00: (2,55) Njukasl (3,20) Sauthempton (2,85)
15.00: (2,75) Norič (3,30) Šefild Junajted (2,55)
15.00: (4,00) Aston Vila (3,60) Lester (1,90)
17.30: (2,75) Brajton (3,00) Vulverhempton (2,80)

Ponedeljak
21.00: (3,60) Vest Hem (3,50) Arsenal (2,05)

Napomena: Kvote su podložne promenama

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters



Najnovije vesti


×