{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Baksuznoj, skandaloznoj, ludoj Engleskoj, umesto čestitke za 1000. utakmicu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 7
Zamislite samo da su uzeli neki trofej? Pa koliko bi tek onda precenjivali svoje igrače, koliko bi mislili da su iznad sveta, koliko bi išli na živce čak i onima koji ne prevrnu očima na prve taktove “Rule Britannia”?
PRELAZZI: Baksuznoj, skandaloznoj, ludoj Engleskoj, umesto čestitke za 1000. utakmicu

Biću, rekao bi veliki Vladika, slamka među vihorove, usamljeni glas u grotlu onih koji sočno opsuju na sam njihov pomen i vade istorijske primere sa užeglim mirisom naftalina; pa dobro, nema veze, valja nekada ići i protiv matice. Evo, iskreno: baš volim Engleze.

Neki od nas sa nešto starijim krštenicama rođeni smo u socijalističkoj zemlji, ali smo odrasli na Zapadu, i naš način života, naš stil oblačenja, naše flertovanje i udvaranje, sve to je preplivavalo Lamanš, kao Belodedić Dunav, pre nego što je dolazilo do nas.

Maštali smo o Trafalgar skveru, ploče donosili direktno iz Londona, zapatili virus panka i novi talas dok gvozdena zavesa nije počela da rđa, stavljali zihernadle na majice na kojima smo varikinom pisali ono veliko slovo A.

Možda je i u tome, što smo suštinski bili anglofili, koren nerazumevanja sa Englezima koje će se, obično izražen teškim rečima, razviti i u komentarima ispod ovog teksta, no najengleskije i ujedno najsrpskije od svega bilo bi reći da nas, uljudno, baš briga za takve reči, misli i dela.

Uostalom, ne može baš toliko loša biti nacija koja je dala Džoa Stramera, Džarvisa Kokera, Dejvida Bouvija, Džona i Pola, Mika i Kita, Daglasa Adamsa i Terija Pračeta, Del Boja i “Nepristojne ljude” i one manijake iz serije “Coupling”, a to je tek, štono kažu, sa vrha glave...

A dali su nam i fudbal; ne, ne onaj stari, to je bilo njihovo samo po imenu. Engleski fudbal postao je najbolji i najzanimljiviji na svetu tek kada je prestao da bude engleski. Premijer liga rođena je iz čiste koristi – zlobnici bi rekli da je to odlika Albiona kroz vekove, i verovatno bi bili u pravu – ali je postala svetska i gigantska kada su njome počeli, privučeni funtama koje tako lako razbijaju kišne oblake, da defiluju Italijani, Brazilci, Argentinci i ostali umetnici.

No daleko od toga da je ovo prigodna čestitka engleskom nacionalnom timu na hiljaditom meču, zakazanom za ovaj četvrtak na Vembliju; naprotiv, teško se moglo navijati za njihovu reprezentaciju, a gotovo je komično koliko Englezi uspevaju sebi da upropaste baš svaki veliki događaj.

Poput nekog uvrnutog pajtonovskog skeča o Marfijevom zakonu, ako postoji šansa da ispadnu budale, oni će je nekako naći.

A baš takva nam Engleska treba, baš smo na tu navikli, i bizarno bi bilo zapravo da je bilo drugačije.

Baksuzna Engleska, luda Engleska, nesrećna Engleska, idiotska Engleska, ružna i tužna Engleska – e tu se sastajemo mi koji izdaleka volimo tu zemlju i oni koji ne mogu očima da je vide.

Jer zamislite tu paklenu nadobudnost i to ponašanje njihovih navijača – i turista! Jao, tih turista... – da su iole bolji, da su imali ikakvog opipljivog uspeha u ovom veku, sem serijski izneverenih nada?

Zamislite samo da su uzeli neki trofej? Pa koliko bi tek onda precenjivali svoje igrače, koliko bi mislili da su iznad sveta, koliko bi išli na živce čak i onima koji ne prevrnu očima na prve taktove “Rule Britannia”?

Ovako, svake dve godine, ili češće, taman kada se sete trofeja Žila Rimea i ponovo puste čuveni hit Lightning Seeds, lepo im se spakuje šamar realnosti.

Najveća tema ovih je dana sukob Rahima Sterlinga i Džoa Gomeza, koji se iz poslednjih pet-šest minuta burnog derbija na Enfildu preneo u kamp reprezentacije.

Sterlingova "posveta" Gomezu

O Sterlingu, taman kao i o Njenom kraljevskom visočanstvu, svako pa i vaša tetka i njena zadnjica imaju svoje mišljenje – nije, možda, ni čudo što ne da na sebe ni na Siti, taj čovek treba zauvek da bude zahvalan Pepu Gvardioli što je od njega napravio igrača; da nije, ostao bi još samo jedan engleski “brzanac” bez tehnike i glave, nalik na Arona Lenona, Šona Rajta Filipsa, Gabija Agbonlahora i slične – no čini se da je on samo simptom, uzrok više nego posledica, podsetnik na sve nepreležane kletve engleskog fudbala.

A bilo ih je, samo u ovom veku (da se ne vraćamo na Sautgejtov penal u polufinalu Evropskog prvenstva kada su stvarno pomislili da će fudbal opet kući; ili na Gazine suze na Svetskom kupu 1990. o kojem se, samo iz engleskog ugla, može napisati i više knjiga no što ih je već objavljeno; ili na Maradonu), toliko da ni najveći optimisti, a fudbalski navijači to uvek jesu, ne mogu valjda za ozbiljno da shvate sintagmu “zlatna generacija” koja se ponovo prišiva prilično nadarenom mladom sastavu pod vođstvom negdašnjeg neuspešnog penaldžije.

Nije milenijum još valjano ni počeo, a Kevin Kigen je okončao svoj neuspešni mandat na najtužniji mogući način: one zastave sa starog Vemblija, doma ove igre, morale su biti na pola koplja kada su ih Nemci sa Didijem Hamanom tukli u poslednjem meču pre rušenja drevnog zdanja.

To što je odmah potom došao Sven Goran Erikson i što su jedne noći na Olimpijskom stadionu tim istim Nemcima dali pet komada bilo je u službi davanja lažne nade: san te ekipe koja je na najneukusnije moguće načina proglašavana najboljom dobrano je načet Ronaldinjovim čuvenim lobom sa pola terena, a dokrajčen namigivanjem mladog Kristijana Ronalda dva leta kasnije, kada je crveni karton dobio njegov saigrač Vejn Runi, a Engleska ostala da ponovo plače.

Kreč će ih izbaciti i 2006, Švajcarsku i Austriju neće ni videti, a ako čujete nekog Engleza da i danas smara zbog poništenog gola Frenka Lamparda u Južnoj Africi, slobodno mu se nasmejte u facu: i da je priznato da je lopta prešla liniju, kao što jeste, ništa to ne bi promenilo za umorni i ubogi Kapelov tim.

I opet su ispali na penale, i opet su propustili jedno veliko takmičenje, i onda su napravili rez i na hrabrost, drčnost i sreću stigli, prerano, čak do polufinala Svetskog prvenstva.

Geret Sautgejt

Sve to bilo je još zanimljivije (dobro, nekada i slađe) gledati zbog drame koju su Englezi uspevali sami sebi da naprave, zbog prevelikih očekivanja nacije čak i kada su kvalitetom dobrano zaostajali za evropskim i svetskim kremom, zbog medijske histerije kojom su pumpali balone iako su ti baloni imali svima vidljivu rupu u sebi. Kasnije bi se složno valjali u samosažaljenju, dok se cirkus ponovo ne razmahne.

Engleska je, ukratko, postala tim za koji je teško navijati, čak i ako se osećate pomalo Englezom; i tim koji je baš lako prezirati ukoliko imate suprotno mišljenje o toj naciji.

U stvari, i mnogim je Englezima bilo svega preko glave, a nije pomoglo ni dripačko ponašanje navijača na marginama velikih takmičenja, pa su potonjih godina na popularnosti dobili lokalni identiteti, oličeni u pokličima poput “We're not English, we are Scouse”.

I eto, baš kada smo pomislili da bi ova Sautgejtova generacija mogla da bude ona koja će, tiho i bez pompe, skinuti naslage prevare sa engleskog nacionalnog fudbala, oni su opet poleteli – prizemljenje je uvek bolnije kada se previše približite suncu, bez jasnog plana i rezona – a Rahim Sterling je svojim gestom prema kolegi iz tima dokazao da “Good old England” stvarno ostaje “Dobra, stara Engleska”.

Ona na koju smo navikli.

Na sreću, i taman na vreme, skroz prikladno umesto čestitke za hiljaditu utakmicu reprezentacije.

Jer, ponavljamo, zamislite kakvi bi tek bili da nisu toliko baksuzni, da su nema skandala oko njih, da imaju makar kakav opipljivi uspeh u ovom veku?

E, tad bi bilo baš teško biti anglofil, odakle god da ste i koliko god se panka naslušali u životu.

KVALIFIKACIJE ZA EVROPSKO PRVENSTVO

Sreda

Grupa A
20.45  (1.05)  Engleska  (14.00)  Crna Gora  (35.00)
20.45  (1.70)  Češka (3.70)  Kosovo  (5.20)

Grupa B
20.45  (1.15)  Srbija  (7.75)  Luksemburg  (18.00)
20.45  (1.02)  Portugalija  (20.00)  Litvanija  (45.00)

Grupa H
18.00  (1.70)  Turska  (3.60)  Island  (5.30)
20.45  (1.01)  Francuska  (23.00)  Moldavija  (50.00)
20.45  (1.20)  Albanija  (6.50)  Andora  (15.00)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZZART Sporta
Foto: Reuters

 

×