{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Umesto jednog dosadnog, razvodnjenog, isiljenog turnira s kraja na kraj Evrope, kontinent će dogodine biti ujedinjen, obrnuto proporcionalno zatvaranju u sopstvene granice i sopstvene strahove koji pokazuje ovih dana
PRELAZZI: A sad jedva čekamo EURO...

To se nikad ranije nije desilo.

Obično bi me groznica obuzela već negde u februaru; u martu bi se pojavio prvi “Panini” album i počeli bismo da pričamo o sličicama i greškama u njemu; nervozno bismo cupkali nogama čekajući da se završi umorna sezona pa da krene ono.

Veliko takmičenje. Onda kad su dani najduži, suknjice najkraće, pivo najhladnije, kada se popodneva, večeri i novi veliki televizori planiraju u skladu sa satnicom, prenosima, uključenjima iz studija.

O, naravno da je uvek postojala razlika, Mundijal je nešto drugo, oko te četiri godine vrti se čitava planeta. Evropsko prvenstvo jeste vazda predstavljalo unekoliko utešnu nagradu, ali ogromna je bila razlika između leta sa njim i leta bez njega.

Praznina i žaropek, kao ono kad Pablo Eskobar stoji u praznom bazenu...

Tako je ipak bilo sve do ovog koji je trebalo da bude održan u junu i julu, pre nego što se pojavio mnogo veći protivnik od nemačke upornosti, italijanske snalažljivosti, francuskog kvaliteta, engleskih prevelikih snova.

Možda je do povećanja broja reprezentacija koje je razvodnilo kvalitet i na prošlom turniru, možda do zapetljanih kvalifikacija i one Lige nacija koju smo jedva shvatili (a neki, bogme, još i nismo), a možda najpre do bizarnog “panevropskog” plana, o utakmicama koje se igraju svuda pomalo, što je, opet, uslovilo i sve one bizarnosti na žrebu.

Reprezentativni fudbal bio nam je postao nešto što ometa naše navike, sedmica-dve koju treba pregurati između pravih stvari, pravih utakmica i pravih uzbuđenja. A Evropsko prvenstvo kao njegov vrhunac, kao nikada pre, jedno obično “pa dobro, gledaćemo, ali nećemo se ložiti.”

(Okej, fudbal je subjektivna rabota, delom je to bilo i zbog akutne depresije i stupora u koju je upala naša reprezentacija, mada je bilo važno dokopati ga se, pa da vidimo tamo...)

Emocije su mnogima, da budemo iskreni, težile nuli, i ako je neka uteha Evropskom, nisam se previše radovao ni narednom zimskom Svetskom. Kad gori slavska sveća, ne ide da gledamo Brazil i Argentinu, pa je li?

Išlo je dotle da sam ozbiljno sumnjao i da ću se posvetiti lepljenju sličica, prvi put od devedesetih...

A onda je nevidljivi protivnik, onaj koji je promenio sve naše živote za samo nekoliko dana – sećate li se kad smo se ono pre dve-tri nedelje družili, hodali slobodno, kupovali šta smo hteli, kad god smo hteli? Ni mi... – uzeo loptu i poneo je kući, kao razmaženi dečak.

Strah, drhtanje, panika, sve se to ugnezdilo umesto one slatke neizvesnosti koju nam je nudio fudbal. Neke je poraze, sada nam je to jasnije nego ikad, lakše preboleti, ma koliko da mislite da su bitni. Neke su stvari manje vredne, iako su vas držale budnim još koliko u februaru.

Ali, hajde da budemo optimisti, jer nema previše vajde od kuknjave, posebno ako ste u karantinu, spremajući se za revanš ekipi koja protiv čovečanstva vodi s 2:0 (najopasniji rezultat!) na kraju prvog poluvremena.

Sve će se ovo jednom zvati juče; za godinu dana ćemo, živi bili pa videli, pisati tekstove o tome šta je bilo tek dvanaest meseci ranije. Proći će, jer sve prođe, i ostaće naučene lekcije, i ono “da se ne ponovi”, ovog puta valjda shvaćeno kao princip, ne kao mantra...

I biće Evropsko prvenstvo, u neparnoj godini, pa šta, i po tome ćemo ga pamtiti; i biće turnir kojem će se čak i skeptici poput mene radovati više nego ikada.

Još ako u baražu, kad god se zaista bude odigrao, Srbija uspe da preskoči poslednje dve prepreke...

Englezi kažu “srebrni obrub oblaka”, mi “sreća u nesreći”, kako god okrenete, taj panevropski turnir naredne godine sada će biti simbol pobede nad mrskim okupatorom.

Lopta će se zavrteti u slavu života, tribine će biti pune i u Bakuu i u Glazgovu, na travu će istrčati mnogi od fudbalera koji su ovih dana bili vest iz potpuno pogrešnih razloga.

Jedan od njih, možda Hadson-Odoi, možda Rugani, možda Dušan Vlahović, daće gol i svi će komentatori na svetu – pre toga su svoje rečnike obogatili frazama koje upućuju na ovu bitku: odbrana je bila kao antiseptik, golman je oprao ruke od odgovornosti, napadač je u šesnaestercu bio solo kao u samoizolaciji, trener je na sredini terena uveo policijski čas – da pričaju o njima i o toj ukletoj, teškoj, pobeđenoj 2020...

Aha, baš kao što vam izolacija pokazuje koliko vam istinski nedostaju stvari koje ste uzimali zdravo za gotovo (zar sad stvarno ne biste otišli na piće sa onim poznanicima s kojima se sve završi na “mogli bismo se videti ovih dana”? Zar stvarno ne biste gledali 3. Bundesligu ili derbi začelja Lige jedan umesto što prevrćete kanale, a na njima repriza, repriza i opet repriza?), tako nam je i ovo logično i neophodno odlaganje, ma bilo izazvano čak i brigom za novac i sponzore a ne za dobrobit navijača i igrača, otvorilo oči.

Umesto jednog dosadnog, razvodnjenog, isiljenog turnira s kraja na kraj Evrope, kontinent će dogodine biti ujedinjen, obrnuto proporcionalno zatvaranju u sopstvene granice i sopstvene strahove koji pokazuje ovih dana.

Biće to vatromet koji će, bolje nego svi saveti lekara i policijski časovi, objasniti svima da je najgore prošlo.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×