{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: 37 godina, 105 kila, i dalje zaljubljen u fudbal

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 8
Mnogi strahuju od toga da fudbal gubi svoje ljudsko lice, mnogi slute da će doći dan kada će svi izgledati isto, robotizovani, spremni, picnuti u hiperbaričnim komorama, puni zasad i dalje legalnih supstanci; pa neće, dok god je likova kao što je Akinfenva i njihovih osmeha, postojaće i trajaće fudbalski “oriđinali”...
PRELAZZI: 37 godina, 105 kila, i dalje zaljubljen u fudbal

Sve je mogao da postane Adebajo Akinfenva. Mogao je da bude fizikalac, recimo, mogao je da bude vozač autobusa, mogao je da bude izbacivač u noćnom klubu ili statista u filmovima Gaja Ričija, ali zašto stati tu, mogao je da u Islingtonu, tamo gde je džentrifikacija ponajviše uzela maha, da otvori jedan od tih hipsterskih restorana ili pivara i dobro da zarađuje od novih bogataša koji su se doselili na sever Londona od devedesetih.

Samo fudbaler nije mogao da postane, imao je previše kilograma, previše mišića, bio je prespor, mada je na simpatičan način vazda delovao kao da nije toga svestan.

Kad je odlazio na probe po raznim klubovima, sanjajući dres Liverpula – jeste iz Londona, ali je u godinama kada je stasavao za Liverpul igrao jedan Džon Barns i ljubav je morala biti samo jedna – i kada bi mu se smejali i kada bi mu pošteno i blagonaklono govorili da fizikališe, da vozi autobus, da postane izbacivač, on je samo odmahivao onom velikom glavom.

Sve je mogao da postane Adebajo Akinfenva, samo fudbaler nije; i evo ga, dvadeset i više godina od tih prvih odbijanja, evo ga i dalje je fudbaler, igra u trećoj engleskoj ligi ali to ga ne čini manje fudbalerom, naprotiv, igra s osmehom i taman je dovoljno dobar da uđe i donese preokret.

Učinio je to "Zver", kako je sam sebe prozvao kada je shvatio da bi od konstitucije mogao dobro da zarađuje (tako mu se zove i pristojno prodavana autobiografija, za koju je predgovor napisao Stiven Džerard), možda više nego što je to činio u svim onim klubovima u kojima je igrao, u utakmici prethodnog kola.

Njegov Vikomb, u kojem se zadržao duže nego što je navikao – između ostalog, i zato što menadžer Garet Ejnsvort nema ništa protiv fudbalera u izvesnim godinama, već su Vonderersi u proseku najstarija ekipa gde god se pojave – dočekao je Sautend, u reprizi jednog finala plej-ofa sa Vemblija, i bilo je 1:3 kada je Bajo ušao u igru, a na kraju je bilo 4:3, uz jednu njegovu asistenciju i još jedno plašenje i razgrtanje defanzivaca.

Posle utakmice, Akinfenva je tvitnuo – rekosmo već da je prigrlio svu tu novostečenu slavu, još otkako su ga otkrili klinci u igri FIFA – nešto jednostavno a suštinski: "37 godina & i dalje uživam u svakom minutu".

Zato je, valjda, u eri štancovanih igrača i sve istijih zvezda, on postao toliko popularan. Sa svojih retko kada manje od stotinu kilograma, ravnomerno razbacanih po svakom delu tela, Akinfenva (posebno zašto što je napadač!) predstavlja logičku grešku, virus koji se uselio u fudbalski sistem i ostao tu.

I sada je bizarna reklama za ovu igru, momak koji uživa u svakom trenutku jer zna, zna to vrlo dobro i zna to više nego svi mi, da on nije trebalo da bude tu, i da je sve, a najviše logika i fizika, bilo protiv njega.

I kada mu sa tribina viču da je pojeo sve one pite, a onda je pojeo i polovinu svojih saigrača i deo publike, Bajo se samo nasmeje, malo je toga što se od njega ne odbija, a pokušaji duhovitosti ne mogu, ma koliko bili zajedljivi, ni da priđu onome što je doživeo još kao dete.

Bilo je to kada su mu čak i u Votfordu, a Votford tada nije bio etablirani premijerligaš, kazali da se mane ćorava posla i iskoristi svoje mišiće u neke druge svrhe, a Akinfenva je zapucao u zemlju poznatu samo po košarci, dakle njemu nepoznatu po bilo čemu, i bio je, pričaće kasnije, prvi crnac u litvanskom fudbalu.

Slovo o tradicionalnoj netrpeljivosti ka strancima (da ne upotrebimo neku težu reč) u baltičkim zemljama ostavimo za kakvu drugu priliku, ali Akinfenvi – zamislimo ga tada, ima 18 godina, iz Londona, u komšiluku Daglasa Adamsa, Tonija Blera, junaka Nika Hornbija, preselio se u lučki gradić po imenu Klajpeda, ne zna jezik, ne poznaje nikoga, zvižde mu i urlaju one majmunske krike svih 90 minuta (ne protivnički navijači, nego oni koji su pod šalovima i zastavama njegovog kluba!) – ništa od toga ne smeta da polako postaje fudbaler.

Iz Litvanije u Beri Taun, u Vels, jednako nefudbalsku naciju, a onda počinje njegova promenada po manje ili više niželigaškim timovima, od Boston Junajteda do sad Vikomba, uz nekoliko značajnih imena kao što su Milvol, Svonsi ili AFC Vimbldon, duhovni naslednik one stare "Lude družine" u koju bi se tačno uklopio, da je koju dekadu stariji.

Četrnaest klubova izmenio je Akinfenva, na četrnaest stadiona bivao je kultni heroj, u dresu gotovo svakog davao je golove, ostajao je bez posla i dobijao otkaze i objavljivao svoj broj na WhatsAppu da bi našao nove angažmane, samo nikada nije odustajao od želje da bude napadač, i nikada nije prestao da se smeje.

Više od 216 golova u nešto manje od 700 utakmica, statistika je to koje se ne bi postideli mnogi, pa da igraš u međuopštinskoj ligi Viltšira, a ne da si profesionalni fudbaler u fizički i mentalno zahtevnim prvenstvima kao što su Čempionšip, Liga dva ili Konferencija.

Skoro sedam stotina je to i lekcija o inspiraciji, o tome kako te život i fudbal vozaju gore pa dole i ponekad obrnuto, o onome kad ti život, geni i krštenica podele jedne karte a ti ih probušiš kao u nekom salunu na Divljem zapadu, pa precrtaš dvoje i trojke karo i od njih napraviš žandare i dame.

Bajo Akinfenva već ima budućnost u džepu, mogao bi, kao lik sa toliko pratilaca i ponuda, već odavno da se pojavljuje po rijalitijima, ali Bajo Akinfenva nikad neće prevariti svoj fudbal, igru koja je bila dovoljno širokogruda i dovoljno luda da njemu, sa 100 kila i kusur, sa konstitucijom kečera, onog zelenog superheroja ili, u najboljem slučaju, igrača američkog fudbala, omogući da zaigra na Vembliju i postigne gol Liverpulu i da sa 37 punih godina i dalje bude čovek koji će rešavati utakmice, donositi preokrete, smejati se na terenu i, kada namesti gol, u naručje uhvatiti dvostruko lakšeg saigrača.

Nije zaigrao u Premijer ligi, nije nikada osvojio neki važan trofej, ali je uradio nešto mnogo više, čak i ako treba da se spustite koji rang, na stadione što primaju desetak hiljada duša i gde stil igre ne smeta nekome poput njega.

Mnogi strahuju od toga da fudbal gubi svoje ljudsko lice, mnogi slute da će doći dan kada će svi izgledati isto, robotizovani, spremni, picnuti u hiperbaričnim komorama, puni zasad i dalje legalnih supstanci; pa neće, dok god je likova kao što je Akinfenva i njihovih osmeha, postojaće i trajaće fudbalski “oriđinali”.

Sve je mogao da postane Adebajo Akinfenva, samo fudbaler nije. Ove subote, njegov Vikomb gostuje bivšem klubu AFC Vimbldonu; nekada je dočekivan rasističkim urlicima, ovog puta će ceo stadion da mu se pokloni, i niko neće pomisliti da je trebalo da bude fizikalac, vozač autobusa, izbacivač u noćnom klubu niti će ga iko optužiti da je pojeo sve pite, a onda je pojeo i polovinu svojih saigrača i deo publike.

ENGLESKA 3 - 6. KOLO

Subota
16.00: (3,00) AFC Vimbldon (3,30) Vikomb (2,40)
16.00: (2,60) Akrington (3,30) MK Dons (2,70)
16.00: (1,80) Barton (3,60) Bristol Rovers (4,60)
16.00: (2,85) Blekpul (3,10) Portsmut (2,60)
16.00: (1,25) Džilingem (5,80) Bolton (12,0)
16.00: (1,80) Ipsvič (3,50) Šruzberi (4,70)
16.00: (2,40) Linkoln (3,10) Flitvud (3,20)
16.00: (2,65) Oksford Junajted (3,10) Koventri (2,80)
16.00: (2,75) Piterboro (3,05) Sanderlend (2,75)
16.00: (1,52) Roteram (4,00) Tranmer (7,00)
16.00: (2,75) Sautend (3,05) Ročdejl (2,75)

*** kvote su podložne promenama

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
FotoReuters

×