{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Pitajte Peđu Mijatovića kakav je čovek bio Lorenco Sanz: Digao je ceo Real na noge da pomogne mom bolesnom sinu

/ Izvor: mozzartsport.com
Više od predsednika... Prijatelj
Pitajte Peđu Mijatovića kakav je čovek bio Lorenco Sanz: Digao je ceo Real na noge da pomogne mom bolesnom sinu

Madrid tuguje. Kako zbog posledica virusa korona, tako i zbog smrti Lorenca Sanza, jednog od najvoljenih predsednika Reala. Ne dešava se često da rukovodioci budu omiljeni u narodu, da ih publika voli, igrači poštuju, ali bivši čelnik Kraljevskog kluba uspeo je da spoji nespojivo.

Da bude prijatelj sa onima kojima je, po funkciji, nadređen.

A kakav je čovek, zapravo, bio počivši Lolo? Može biti da najbolje zna Predrag Peđa Mijatović, jedan od najuticajnijih novajlija Reala pod Sanzovim rukovodstvom, plaćen Valensiji 1.426.000.000 tadašnjih pezeta, leta 1996.

Skoro četvrt veka kasnije na stranicama Asa legendardni napadač se oprašta od voljenog predsednika.
Danima sam bio u kontaktu sa njegovim sinom Fernandom. Nažalost, znali smo da ga čeka smrtonosan ishod zbog opake bolesti. Baš sam tužan. Lorenco mi nije bio predsednik, već prijatelj. Ode čovek na okrutan način. Potresno je što porodica nije od njega mogla da se oprosti na dostojan način, da ga makar vidi, zagrli... Ništa“, drhti glas Peđi Mijatoviću.

Don Lolo – čovek koji je obojio Realovu slavu

Profesionalne niti, uspostavljene 1996, vremenom su ispreplitane u privatni odnos najvišeg ranga.
„Naša veza je još više ojačala pošto je otišao sa mesta predsednika. Viđali smo se na ručkovima, primećivao sam još tad je imao određene zdravstvene probleme, ali da će nas ovako brzo napustiti nisam mogao da pretpostavim. Za sve je kriv virus korona. Kadgod smo se sreli pričali smo o fudbalu, razumeo je igru, bila mu je to druga velika strast u životu. Razume se, posle porodice. Interesovao sam se kako gleda za novajlije u Realu, komentarisali smo učinak kluba. Imao je i nedosanjan san...“

O čemu se radi?
Planirao je da organizuje ručak u Madridu za sve koji su 1998. doneli Realu sedmu titulu prvaka Evrope. Ne samo Šukera, Roberta Karlosa i mene, nego bukvalno ceo tim, ljude iz stručnog štaba, osoblje, administrativce tog peiroda. Sve. Ohrabrio sam ga, delovalo je kao sjajna ideja. Ne zaboravite da je Lorenco Sanz otac generacije koja je ušla u istoriju Reala. Može se reći i da je roditelj tog pehara Lige šampiona iz Amsterdama, kad smo savladali Juventus“.

Kako ste se uopšte upoznali?
Proleća 1996. poslao je jednog od potpredsednika Reala, Ignjasija Sivu, u moj dom u Valensiji. Ubedio me je za pet minuta da pređem u Madrid, jer sam od dolaska u Španiju bio vođen idejom da igram na najvišem nivou, za najbolji klub sveta. Kad smo sve završili rekao mi je: 'Peđa, dobro došao. Znam da ćeš nam doneti važne trofeje'. A najzanimljivije je to što, iako je dao za mene skoro 1.500.000.000 pezeta i probio sve rekorde tog vremena, nikad nije stavljao pritisak što sam mnogo plaćen. Naprotiv, ubeđivao me je da ćemo osvojiti Ligu šampiona, postati prvaci sveta, a da me pritom nikad nije pominjao koliko me je platio. Govorio je iz dubine duše, iz srca, srdačno...“

Kakav je, privatno, bio Lorenco Sanz?
„Odavao je poštovanje. Visok, snažan, u besprekorno ispeglanom odelu. Toliko ljubazan da je razoružavao i one koji ga nisu poznavali, posle pet minuta razgovora s njim su se smejali. Nikad nije posezao za rečenicom 'ja sam predsednik'. Razgovarao sam sa Šukerom i Sedorfom, saglasili smo se da nas je napustio prijatelj, a ne predsednik. Pojava“.

Imali ste direktnu komunikaciju, bili slobodni da sa njim razgovarate o svim temama.
Ne samo ja, već i moje kolege. Kad je trebalo pregovarati oko bonusa, okupio bih kapitena, još dvojicu-trojicu saigrača sa najvećim uticajem u svlačionici i odlazili smo kod Lorenca. Dogovor smo postizali bez povišenih tonova, zato što se Sanz stavljao u kožu igrača. Često je dolazio na trenige i ako bi video da je neko tužan, prišao bi mu, saslušao problem, posavetavo očinski“.

Konkretno, pomogao je i Mijatoviću. To se ne zaboravlja.
Naravno. Nekoliko dana pred El Klasiko, decembra 1996, moj sin Andrej je morao na hitnu operaciju, zbog hidrocefalitista, bolesti koja ga je pratila od rođenja i zbog koje nas je, tri godine kasnije, prerano napustio. Možete misliti koliko sam bio pogođen. Lorenco je kompletan klub stavio meni na raspolaganje. Sve službe su se zauzele. Rekao mi je da će poštovati moju odluku vezanu za igranje protiv Barselone kakva god ona bila. Kad je Lorenco želeo da vam pomogne, bio je u stanju da pomera planine. Odlučio sam da igram, čak sam dao gol za 2:0. Tog dana sam zanavek osetio veličinu kluba, predsednika i saigrača“.

Mnogi kažu da je bio ispred svog vremena?
„U pravu su. Okupio je sjajne saradnike, ali ga je odlikovala intuicija da prepozna šampione. Bio je uveren da Šuker, Sedorf, Roberto Karlos i ja možemo Real da vratimo na vrh Evrope posle dugog čekanja. Kasnije je doveo Panućija i Karembea. Razumeo je fudbal, osećao ko može da igra za Real. U njegovo vreme klub nije dobro finansijski poslovao, ali su naši potpisi zapravo predstavljali investiciju za budućnost. Lorenco je, bez sumnje, jedna od najboljih predsednika u istoriji Reala, iako je u fotelji proveo samo pet godina“.

Titula prvaka Evrope osvojena pod palicom Jupa Hajnkesa predstavljala je vrhunac Reala tog doba. Rastanak Peđe sa Realom nije bio ružičast. Ispao je iz planova Džona Tošaka, napustio je Madrid i otisnuo se u Firencu. Nekoliko meseci kasnije i Lolo će napustiti kancelariju.
Lorenco je poštovao moju odluku da odem. Moj odnos sa Tošakom je bio nepopravljiv, a kako sam bio mlad i tvrdoglav nisam znao da procenim koliko će odlazak, zapravo, biti greška. Lorencu je bilo žao, insistirao je da sam ikona navijača, da će doći drugi trener, da sam deo istorije, ali računao sam na njegovo prijateljstvo i popustio je. Ali greška je bila moja“.

Poseban osvrt zaslužuju Peđine relacije sa Lorencovim sinom, Fernandom, takođe članom Reala u period od 1996. do 1999.
„Od trenutka kad sam potpisao za Real, bili smo komšije. To što je bio predsednikov sin donelo mu je gomilu nepravednih kritika. Kao stariji, trudio sam se da ga štitim, jer je momak plemenitog srca, nije zaslužio da trpi etikete koje su mu kačili. Pre finala u Amsterdamu rekao mi je da ću postići gol, a to nije bilo baš lako, jer prethodno u celom takmičenju nisam dao nijedan. Prijateljstvo se nastavilo i posle odlaska iz Reala. Porodice su na bliske. Doživljavam ga kao brata. Žao mi je što nije mogao dostojno da se oprosti od oca. Zato ćemo, čim prođe haos zbog virusa korona, organizovati komemorativni skup kako bismo ukazali veliku čast Lorencu Sanzu. Da ga ispratimo na onaj sve kako je i zaslužio“, istakao je Predrag Mijatović.

(FOTO: AFP)

×