{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Sve je bilo sjajno, osim - rezultata. I nije prvi put tako
Partizanova začarana granica

Ovacije od kojih se zatreslo Topčidersko brdo. Da je neki slučajni prolaznik prošao pored stadiona u Humskoj sinoć malo pre 21 čas, pomislio bi da je Partizan uzeo tri velika boda i oborio na pleća Mančester junajted. Sve je bilo sjajno na crno-beloj strani Topčiderskog brda, od atmosfere, preko igre Parnog valjka, baš sve osim – rezultata.

I nije prvi put. Ni drugi. Ni peti. Deo navijača Partizana ima izreku da im je pun kufer „moralnih pobeda“. I ovo je bila još jedna u nizu. Generacije će pričati kako su crno-beli igrali sjajno, nizali opasne akcije, opsedali šesnaesterac velikog Mančester junajteda, ali – nisu pobedili.

Bilo je tako u Ligi šampiona protiv Reala, kada su crno-beli promašivali nemoguće. Pucale su šanse i promašaji potom protiv Marseja u borbi za evropsko proleće, koju godinu kasnije igrao je odlično Partizan na Meaci protiv Intera i promašio kolosalne šanse pre nego što je primio gol. Vodio i protiv Porta 2000. u Humskoj, pa primio gol minut pre kraja, imao 2:0 protiv Lacija (iako Nebeskoplavi nisu baš ta veličina) u Rimu, pa završio remijem...

Mnogo je tih mečeva u kojima se Partizan herojski nosio sa jačim od sebe, bio ravnopravan, neke i nadigrao, protiv njih se izigrao i – nije pobedio. Ponekad se čini kao da su sve te utakmice protiv velikih rivala scena iz kultnog filma Dan mrmota, u kojem se jedan te isti dan ponavlja do beskraja. I koliko god se glavni junak trudio da promeni čas ovo, čas ono, opet bi narednog jutra kretao sve ispočetka.

Postoji neka crta preko koje Partizan ne može kada su velikani naspram njega. I to se prenosi s kolena na koleno, s generacije na generaciju. Niko da pređe tu začaranu granicu, da napravi iskorak, da sruši moćnijeg od sebe, da svoju ekipu upiše u antologiju kluba. Da upiše tu pobedu koja bi bila svetionik spram kojeg bi se ugledale generacije koje dolaze.

Bila je ovo šansa. I te kako je bila. Povijala se odbrana Mančester junajteda pred napadima Partizana, zazvečala je i stativa Romerovog gola, mnogo toga je Partizan učinio zbog čega igrači mogu da budu zadovoljni, a navijači oduševljeni. Ali, ta jedna velika pobeda, od koje bi se, možda, računala nova istorija kluba, ponovo je ostala van domašaja.

Što se tiče konkretno Miloševićevog Partizana, nedostaje mu rutina. Nije to ništa čudno, ovaj tim je letos počeo da dobija konture i ne može ni da se ponaša kao da ima 11 prekaljenih asova u svojim redovima koji se poznaju u prste.

Crno-beli rastu, ispravno se razvijaju, igraju lep fudbal za gledanje, dižu navijače na noge. I koliko god Mančester bio magnet, tribine u Humskoj 1 je napunila kako odavno nije upravo vera navijača da ovaj Partizan može da pobedi Crvene đavole.

I kada crno-beli nauče da rutinski privedu kraju meč sa AZ kada vode 2:1 i imaju igrača više, kada nauče da „rutiniraju“ Astanu sa 2:0 i sijaset promašenih zicera, onda će porasti toliko i da im se Mančester junajted neki sledeći put ne provuče ispod ruke.

Foto: Starsport

×