{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Čudno je to, ali nekakav usud kao da postoji: kada se igra velika, mnogo bitna utakmica na ispadanje, Partizanu više prija kada mu je revanš u gostima
Partizane, revanš u gostima? Može, može

Najlakše igra Partizan kada nema breme favorita na leđima. Čudno nekako, ali taj teret znao je često da sputa crno-bele, pogotovo kada je trebalo juriti pobedu na domaćem terenu. Pobedu sa nekom dovoljnom zalihom za revanš.

I često se dešavalo da do nje Partizan - ne dođe. Odlazio bi tada na revanš gotovo otpisan, precrtan, ispraćen zebnjom, okićen malim šansama za prolaz dalje. A, onda bi iznenadio sve. Poput ružnog pačeta pretvorio bi se u labuda tamo negde na stadionima Njukasla, Anderlehta, Dnjepra ili najskorije - Videotona.

Čudno je to, ali nekakav usud kao da postoji: kada se igra velika, mnogo bitna utakmica na ispadanje, Partizanu više prija kada mu je revanš u gostima. Baš tako je i danas, kada će crno-beli u Norveškoj igrati utakmicu od enormnog značaja za sudbinu kluba. Ne kažu to samo novinari, prvi je tu ocenu "potegao" sam Savo Milošević.

Ponovićemo se, nije nam teško: od predstojećih 90 minuta u Moldeu Partizanu zavisi jesen u Evropi, još najmanje šest utakmica na međunarodnoj sceni, zavisi i finansijska dobit od najmanje 5.000.000 evra, zavisi i rejting na UEFA rang-listi...

Na put u Norvešku crno-beli su odneli prednost od 2:1 iz prvog meča u Beogradu. Nije malo navijača Partizana koji smatraju da je tako - bolje. Da će srpskom klubu sa crno-bele strane Topčiderskog brda biti lakše da vojuje na strani.

Ako pogledamo tu noviju istoriju velikih utakmica za Partizan u evropskim kvalifikacijama, zaista se stiče utisak da crno-belima nekako leži kada se bore u revanšu na strani. U Njukasl su one 2003. otišli otpisani posle poraza u Beogradu, vratili su se kao prvi srpski klub koji se domogao Lige šampiona.

Godinu i po dana kasnije protiv Dnjepra su posle 2:2 na JNA izborili prolaz u osminu finala Lige Evrope (tada UEFA), što je i dalje najdalji domet nekog srpskog kluba od ukidanja sankcija skraćenoj Jugoslaviji.

Tukao je u poslednjem kolu kvalifikacija Partizan na strani i Temišvar (revanš se, istina, igrao u Humskoj), tukao i Žilinu (posle 1:1 kod kuće), a onda 2010. je drugi put u Ligu šampiona ušao ponovo kao - gost. U Beogradu 2:2, pa u Briselu 2:2 u utakmici za srčani udar protiv Anderlehta i talična bela tačka za prolaz u elitu.

Poslednji put pre dve godine: Partizan je kod kuće, pred praznim tribinama, igrao 0:0 sa Videotonom. U revanšu je zgazio Mađare sa 4:0.

Bilo je i ispadanja, nije svaki put bila pesma, pamte se i Bešiktaš prošle godine i Tun, ali opet je nekako, barem se čini, veće muke Partizan imao kod kuće, gde nije uspevao da prođe Artmediju, dva puta Ludogorec, pa ni BATE Borisov, AEL, Genk...

Naravno da je uvek lepše kada se do velikog slavlja dođe pred punim tribinama svog stadiona, ali neće nikom od fanova crno-belih "zasmetati" da i ovog puta Parni valjak negde "tamo daleko" protutnja do Lige Evrope. Deveti put. Pa će biti onda i mečeva za uživanje u Humskoj.

 

Foto: Star Sport, FK Partizan

×