{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Crno-beli starteri u finalu kupa (19 časova), u navalnom delu tima, dali 17 golova otkako je Savo Milošević seo na klupu crno-belih
Ofanziva Partizana
Tošić, Rikardo i Ivanović

Nekad je gol bio Partizanova opsesija na stadionu „Rajko Mitić“, danas je potreba i realnost.

Crno-beli su dosta propatili tokom sezone, izgubili poverenje navijača i javnosti, pali čak na treće mesto superligaške tabele, mučili se u realizaciji, međutim, dosta toga bi mogli da ponište samo jednom utakmicom i eventualnim peharom u finalu Kupa Srbije izvade fleke nastale nedostojnom borbom za tutulu, ranom eliminacijom iz Evrope i posrtanjem u prvenstvu.

Za to će im biti potrebna makar jedna lopta u mreži Milana Borjana, a sudeći prema dešavanjima iz bliske prošlosti na tom planu ne bi smeli da omanu. Na poslednjih osam gostovanja u komšiliku, Parni valjak je bio precizan devet puta i ako bude pratio taj trend, trebalo bi sam sebi da poveća šanse za odbranu pehara. Posebno ako se ima u vidu da je u završnici takmičarske godine efikasan i da su svi ofanzivci – kreativni vezisti i napadač – projektovani da startuju večeras davali i(li) nameštali golove otkako je na klupu seo Savo Milošević. Konkretno, za mesec i po dana šefovanja nekadašnjeg reprezentativca samo na premijeri u Kruševcu se Rikardo Gomeš, Zoran Tošić, Danilo Pantić i(li) Đorđe Ivanović nisu upisali u listu strelaca, da bi na svakom sledećem meču bilo pogađali cilj, bilo spajali za golom saigrače, što Grobarima daje za pravo da će proraditi i u poslednjoj utakmici sezone.

Najefikasniji u tom periodu je Rikardo sa sedam pogodaka i dve asistencije, prati ga Bambi sa pet golova i jednim tačnim proigravanjem, razmahnuo se i Đorđe Ivanović (3/1), a koristan je i Danilo Pantić (2/1), pa baš na tom planu ofanzive u Humskoj 1 veruju da mogu da polete do odbrane pehara.

Kakav bi to podvig bio? Nezapamćen u novijoj eri fudbala na našim prostorima. Partizan je vlasnik tri uzastopna trofeja Kupa Srbije (2016, 2017, 2018), a ukoliko slavi još jednom pomeriće granice i postati prvi srpski tim koji je četiri puta vezano slavio u masvonijem takmičenju. Rekord je u vlasništvu splitskog Hajduka koji je, za vreme bivše države, pet puta dizao pehar Maršala Tita (1972-1977), pa bi naredne sezone crno-beli eventualno napali i to ostvarenje. Ovo im je peto vezano finale, a interesantno je da ih je u prvom zaustavio čovek koji će i večeras biti preko puta. Vladan Milojević sa Čukaričkim, koji je – interesantno – tad u timu imao Bojana Ostojića (0:1). Posle toga Partizan je slavio u Gornjem Milanovcu protiv Javora (2:0), na svom stadionu protiv Crvene zvezde (1:0) i lane u Surdulici protiv lučanske Mladosti (2:1).

Dodatni motiv crno-belima daje saznanje da bi odbranom kupa stekli dve sedmice više odmora u letnjem periodu i kasnije počeli kvalifikacije za Ligu Evrope, da mogu da ulepšaju zvanični oproštaj od aktivnog fudbala Saši Iliću, kao i potreba da dokažu kako su spremni da celo takmičenje iznesu u gostima, jer su izuuzev prvog polufinalnog meča sa Radničkim sve ostale mečeve igrali van svog stadiona.

Ono što ih, čini se, jednako inspiriše, jeste mogućnost da večitom rivalu pokvare ideju o proslavi duple krune. Uostalom, ima li šta lepše za bilo kog sportistu od trijumfa na terenu najvećeg rivala, pa još u utakmici koja donosi trofej? Pogotovo što posle nje sledi odmor, odlazi se na raspust, a ne kaže se slučajno da je nabolji onaj utisak koji ostaje na kraju. I baš zato, što nema šta da se čeka, nema ništa posle ove utakmice, valja očekivati ofanzivu Partizana kad mu već dobro ide...

FOTO: MN Press

×