{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Partizan od početka sezone ima problem sebičnosti, uočljiv i u dvomeču sa Mančesterom
Manje za sebe, više za tim

Neki Partizanovi fudbaleri kao da nikad nisu čuli čuvenu rečenicu Džona F. Kenedija. Mada im se svako malo skreće pažnja kako bi trebalo da sarađuju i da je tim važniji od pojedinca, bez obzira kako se zvao, nikako da iskorene želju za samoisticanjem i uočljivu sebičnost.

Kad bi ofanzivni deo tima bio sposban da poruku „ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, već šta vi možete za nju“ prebaci na teren sporta i „ubije“ individualizam možda bi crno-beli imali više bodova na kontu u Ligi Evrope i bili konkurentniji u borbi za titulu. Ovako, ako davno uočen problem slabe realizacije sprečava tim da pobeđuje iz malo šansi, onda ga iznutra „jede“ neobjašnjiva, čak pogubna, želja pojedinaca da baš oni daju gol, reše meč.

Nije samo zbog toga Parni valjak ubedljivo poražen u Mančesteru (0:3), niti momci iz manevra mogu da budu jedini krivci za neuverljivo izdanje na Old Trafordu, međutim, bilo je u sredu veče situacija koje su neoprostive na nivou takmičenja poput Lige Evrope. Teško se može podvesti pod slučajnost ako Sejduba Suma kreće u kontru i nikom ne da loptu samo da bi je šutnuo, a u narednoj obećavajućoj akciji ignoriše Umara Sadika i kasni u pasu. Ili ono kad Nigerijac prima loptu i ne razmišlja da sačeka kolege, već pokušava sve sam. Ne jednom. Ništa bolji nije bio ni Takuma Asano, i posle prekinutog napada Junajteda juriša napred bez realne procene dokle može da stigne i da li je to harakiri, ne razmišljajući da li bi korisnije bilo da je odloži do prvog slobodnog igrača.

Može da se razume, samo donekle, da srce na Teatru snova lupa jače nego na bilo kom drugom stadionu, da „vuče lopta“, da svako hoće da obuče ogrtač junaka, ali je problem što se ovakve i slične situacije ponavljaju. I to kod istih igrača. Primera radi, baš je Suma u beogradskom duelu sa Crvenim đavolima sjajno „poslao na patos“ Harija Megvajera i već u sledećem potezu pucao pravo u Serhija Romera. Dakle, izbor udarca je bio loš, baš iz prevelike želje da se o njemu priča kao čoveku koji je dao gol Mančesteru, iako je možda mogao da uposli Sadika ili Asana.

U svetu modernog fudbala, gde se sve gleda kroz konkretan učinak, ostaje i kod partizanovaca dilema da li će se za deset godina sećati kako je Gvinejac „nasamario“ najskupljeg štopera planete ili bi im bilo draže da je na semaforu stajalo 1:1.
Dosta pozitivnih stvari sam video protiv Mančestera, ali sam uočio i neke koje mi se nisu dopale. Razgovaraću sa igračima, jer smo imali sedam, osam situacija da uputimo bolji završni pas, iz raznih razloga nismo to uradili, što je ključni razlog što nismo dobili meč. Možda je to neuigranost, možda nema hemije, jer su nam stranci dolazili u naletima... Već nam se dešavalo da ne dodamo loptu igraču u boljoj poziciji, tu se može tražiti razlog što u četvrtak nismo zabeležili bolji rezultat. Da li je u pitanu samoisticanje ili je reč o brzopletim odlukama? Verovatno ima svega. Moraćemo da povedemo računa“, govorio je pre dve sedmice Savo Milošević.

Posle meča na Teatru snova kazao je kako „nema šta da zameri igračima“, što može da se razume kao pokušaj da ih podigne posle nokdauna na Ostrvu, ali znajući kakvo oko ima sigurni smo da je uočio problem koji je u četvrtak veče ponovo izašao na videlo. Moraće pre ili kasnije da suzbije napade individualizma, jer nisu od juče. Alarmantno je da se uvek vrti oko istih igrača. Stranaca u završnom delu terena. Uostalom, cela svlačionica je zamerila Takumi Asanu što je „privatizovao“ loptu u ligaškom okršaju sa TSC-om.
Neke stvari ne mogu više ovako da se trpe. Moraće neki razgovori da se obave. Konkretno, mislim na sebičnost. Ako je neki igrač u boljoj poziciji, ne može ovaj drugi da mu ne da loptu. U redu da se desi jednom, ali da se ponovi pet puta to je nedopustivo. Ne sme da igra svako za sebe, mi smo Partizan“, pojasnio je prvog dana septembra Nemanja Miletić, koji sa pozicije desnog beka ima dobar uvid šta se dešava ispred.

Videlo se i na nekim drugim utakmicama kako crno-beli gube svest o tome da bi trebalo da igraju za ekipu. Kako se to radi, kako se brzim pasovima izbacuje protivnik iz igre, a saigrač ostavlja u skoro idealnoj poziciji mogli su da se uvere baš u Mančesteru, pošto su Mejson Grinvud, Antoni Marsijal i Markus Rašford podelili kolač, svaki je osetio slast pogotka, potvrđujući odgovorno timsko izdanje.

Kako se igra više za druge, a manje za sebe, Partizanovi ofanzivci bi mogli da nauče na primeru Bibrasa Natha. Iako u četvrtak veče nije bio na repoznatljivom nivou, Izraelac stalno bira rešenja u korist višeg cilja i to je detalj dovoljan da se Asano, Suma i Sadik ugledaju na njega. Kao, na primer, pre desetak dana protiv Spartaka kad su otišli u drugu krajnost i čak prekombinovali, samo dan posle gorepomenutog zapažanja Miloševića.
Moramo da shvatimo: zvezda tima je – tim. Nikako pojedinac“, upozorio je posle poraza na Banovom brdu Bojan Ostojić.

U pravu  je. Još samo da to stranci shvate.

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza...

FOTO: FK Partizan

×