{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Vukašin Jovanović rešen je da još jednom napadne medalju sa reprezentacijom
Kultna scena sa Novog Zelanda: Naježim se čim se setim onih suza
Vukašin Jovanović

Da nas probudite u pola sna mogli bismo da prepričamo tu akciju. Stefan Ilić ju je povukao, odložio na centar do Andrije Živkovića, ide lopta u prazan prostor, Nemanja Maksimović ga savršeno oseća, hladan je kao špricer i U20 reprezentacija Srbije pogotkom u 118. minutu finala sa Brazilom stiže do pobedničkog gola i titule prvaka sveta na Mundijalitu na Novom Zelandu.

Ali, sad kad vrtimo film unazad, čini nam se da čak ni taj trijumfalni pogodak nije bio scena koja je najbolje opisivala šta se te 2015. dešavalo u Oklandu. Nju smo dobili koji minut kasnije. Dok kamera leti preko igrača dok slave. I zaustavi se na Vukašinu Jovanoviću. Kleči na kolenima. Krsti se. I plače.

Kad mu na početku mini intervjua pomenemo tu scenu, ne odgovara, samo pokazuje podlakticu. Istog sekunda se naježio.
Dan danas“, kao da svaki put sam sebe mora da ubeđuje da se Novi Zeland zaista desio.
To je momenak koji ću pamtiti ceo život. Milion puta sam rekao. Sve je ostalo lepo, kad potpišeš dobar ugovor, odeš da igraš u inostranstvu, ali trofeji sa reprezentacijom nemaju cenu“, kaže Jovanović za MOZZART Sport.

Naravno, povod za razgovor bilo je predstojeće Evropsko U21 prvenstvo u Italiji i San Marinu. Odluka petorice A reprezentativaca rođenih 1996. i kasnije da se vrate na raspolaganju selektoru Goranu Đoroviću iako ih propisi na to ne obavezuju u javnosti je ponovo podigla temperaturu. Ovaj narod voli fudbal. Samo što retko ima priliku da ga gleda na ozbiljnim nivou. A sa Lukom Jovićem, Nikolom Milenkovićem, Andrijom Živkovićem, Nemanjom Radonjićem i Sašom Lukićem, uz naravno sve one koje nisu dogurali do seniorske reprezentacije, Srbija zaista ima tim koji može da uzbudi fudbalske fanatike.

SRBIJA ŠAMPION EVROPE - KVOTA 20,0

Samo je pitanje da li još ima onaj pobednički mentalitet, koji se rodio još 2013. u Litvaniji, a potom kod Veljka Paunovića uzgajao sve do svetske titule... Ima ko i sada da mlađima prenese pelcer. Vukašin Jovanović, Andrija Živković, Milan Gajić i Ivan Šaponjić bili su članovi i šampionske generacije na Novom Zelandu.
Napravljen je dobar spoj, ima nas 96. godište, ima momaka iz klasa 97, 98, pa ček neko i 99. Mi stariji, koji smo bili na Novom Zelandu, igrali prošle kvalifikacije, sada pokušaamo da mlađima na neki način pojasnimo kako je bilo na Novom Zelandu, kako izgleda osvajati medalje u dresu sa državnim grbom. Jer najbitnije je ta se stvori taj kult pobeđivanje, pa i – slušali smo o tome sto puta – da se vrati taj kult reprezentacije. Niko ovde ne treba da bude na silu. Da se premišlja mesec dana da li će biti ovde. I to se i videlo sad kad su svi momci insistirali da dođu. Ja nisam ni donosio odluku. Samo sam čekao poziv“.

Jovanović je uostalom veći deo kvalifikacija igrao sa kapitenskom trakom oko ruke. Da li će tako i ostati još se ne zna.
To je i najmanje bitno. Ja sam i bio kapiten u Žiletovom odsustvu. Bitno je da se mi spremimo da idemo tamo da napravimo rezultat“.

Tu reč – rezultat – Jovanović je uporno potencirao. Naučili su još u mladom dobu, ne osvajaju su medalje insistiranjem na lepoti igre.
Fudbal se igra da bismo pobeđivali, a ne da pogodimo prečku i stativu i posle kažemo da smo bili bolji. Rezultat i samo rezultat. U kvalifikacija smo pokazali da umemo da igramo tako, nismo uvek bili sjajni, ali jesmo bili pametni. U Rusiji smo gubili, pa okrenuli, pobedili smo i u Austriji, a kad nam je onda bio dovoljan i bod u revanšu kod nas odigrali smo koliko je trebalo za taj bod. Završili smo kvalifikacije bez poraza i napravili dobar temelj za Evropsko prvenstvo. Stvaro verujem u ovu generaciju, samo kad vidiš u kojim sve klubovima igraju momci jasno je da tu ima kvaliteta“, optimista je Jovanović.

POSLE LIGE 1 JA ĆU DA BUDEM TAJ KOJI BIJE

Protiv Lionovog Nabila Fekira

Ima i razloga. On sam je na početak priprema došao posle individualno najbolje sezone otkako je napustio srpski fudbal. Posle epizoda u Zenitu i Eibaru čini se da se izborio za svoje mesto pod suncem kad je Paulo Sousa preuzeo palicu u Bordou?
Pitali su me baš nedavno to i u jednom intervjuu koji sam dao u Francuskoj. Složio bih se, da sam teniser. Jer ja lično možda i jesam imao najbolju sezonu u karijeri, ali džaba sve to kad smo kao klub bioli baš loši. Promenili smo trojicu trenera, to dosta govori“, spušta loptu Jovanović i u dahu nastavlja.
Fizički mi nije bilo teško toliko, odigrao sam 19 utakmica sa sve onima u Ligi Evrope. Ali psihički je bilo isrcpljujuće. Letos sam bio pred transferom u Antaliji, pa odustanem, nisam želeo tamo. Gus Pojet me nije ni video, pa sam kod Rikarda Gomeša igrao kako-tako. Jedva sam čekao da dođem da igram za reprezentaciju da odmorim glavu. Sad kad je došao Sousa dosta se promenilo. Nikad u životu nisam video tako pozitivnog fudbalskog ludaka. Čovek je jako dobar trener, neverovatno vidi fudbal, ima poseban odnos sa igračima. I mislim da sledeće sezone, uz dobra pojačanja, možemo da napravimo bum u Francuskoj“.

Ako zaista Žirondinci imaju takve ambicije moraće da budu spremni i kao komandosi, jer dobro je poznato da je Liga 1 fizički možda i najzahtevnije prvenstvo Evrope.
Uf, to je pakao! Dešavalo mi se posle utakmice da ne znam šta me više boli. Trkački i fizički stvarno jeste najzahtevnija u Evropi. Svi mi kažu, posle Lige 1 svaka druga će biti mnogo lakša. Tako da gledam na to kao na dobru stvar stvar. Uostalom, ja sam tip igrača kome treba malo tuče, malo trke. Na početku mi je bilo teško, posebno što sam došao maltene iz srpske lige, bio sam malo u Rusiji između. A uz sve poštovanje prema našem prvenstvu, to je drugi nivo što se tiče skokova, brzine, snage, pločica, a-ha-ha. Pomaći će mi za dalji tok karijere. Ako nekad odem u neku drugu ligu onda ću ja da budem taj koji malo više bije, a-ha-ha“, kaže nam 23-godišnji štoper dok se polako bližimo kraju intervjua.

Uspeli smo doduše da ga još jednom naježimo. Naravno, pričom o Crvenoj zvezdi u Ligi šampiona.
Evo, drugi put, a-ha-ha“, kaže nam dok opet pokazuje ruku.
Bio u Zvezdi do pre tri godine i sad kad gledam kakva je bila situacija tada i ovo sada? Jako sam srećan. To je moj klub. U Zvezdi sam bio od desete godine i sve me ovo mnogo raduje“.

Mada nije bilo lako u Francuskoj gledati onih 1:6 protiv Pari Sen Žermena...
Tad sam shvatio: mnogo je teže biti navijač nego kad si igrač na terenu. Stvarno je drugačije, mnogo se više emotivno potrošiš“, završava Jovanović.

(FOTO: Star Sport, Reuters)

×