{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ostaće večita dilema: Prevara veka ili umetnik koji nije mogao da robuje modernom fudbalu
Kucamo na vrata... Denilsona (VIDEO)
"uhvati ga ako možeš"

"Čovek često sretne sudbinu na putu kojim je krenuo da je zaobiđe", govorio je Žan de la Fontejn, čuveni francuski pesnik iz 17. veka. Denilson de Oliveira Arauho toliko je puta skrenuo sa puta da je izgledalo da ne zna ni kuda je pošao. Zaobišao je svet glamura iako ga je imao u rukama. Pre svega, zaobišao je mesto u enciklopediji istinskih legendi svetskog fudbala, iako je imao kvalitet u nogama.

O, šta je sve taj umeo sa nogama! Imao je brzinu, snagu, eleganciju, gracioznost, imao je moć da čuvarima toliko zavrti mozak da bi oni i na "T raskrsnici", pošto bi jasno videli onaj žuto-crni znak koji kaže da možete levo ili desno, nastavili pravo. Po pravilu bi završili na zadnjici, nekad i na reklamama, nekad na atletskoj stazi, nekad bi toliko žestoko krenuli i toliko naivni ispali da bi prašinu sa dresova otresali na tribinama, dok bi se oko njih navijači gromko smejali. Ne zbog podsmeha. Ne, jer kad bi Denilson zarolao "biciklicu" nije bilo tog koji bi, poput nekog golmana specijaliste za penale, umeo da pogleda kroz suparnikove oči i predvidi stranu na koju je ovaj krenuo. Ne, Denilsonova "biciklica" bila je nešto posve drugačije. Vrtlog koji je čuvarima lomio kolena na toliko mesta da se činilo da im je karijera upravo završena, da će im i glava otpasti sa ramena. Savršena "biciklica". Neponovljiva. Nije to bio podsmeh. To je bilo izraz one detinje sreće zbog iskonske lepote fudbala. Ona radost koju bi svaki dečak osetio kad bi se prvi put osmelio da sam krene biciklom u vožnju pored potoka obasjala bi dušu svakog fudbalskog zaljubljenika dok je gledao Denilsona na vrhuncu.

Samo, taj vrhunac je došao prerano...
"Svako je krojač svoje sreće", kaže ona stara narodna izreka. Denilson je sa loptom umeo sve, ali sa iglom i koncem samo da bode u srce sve koji su navijali za najvećeg zabavljača sa loptom pre Ronaldinja.svojevremeno najskuplji igrač u istoriji fudbala

I zato će ostati večna dilema: Najprecenjeniji cirkuzant u istoriji fudbala ili najveći krah u karijeri nepatvorenog umetnika, zarobljenog u ono što je igra nekad bila? Jer ma koliko puta je Denilson razočarao svako ko je imao privilegiju da uživa u njegovim driblinzima mogao je da vidi da nikako nije reč o prevarantu ili menadžerskom igraču, već o čarobnjaku koji je u stopalima imao toliko magije da je često na terenu delovao arogantno, tako siguran da je nedodirljiv.

Rođen u industrijskom gradiću Diadema u dresu brazilskog giganta Sao Paula debitovao je već sa 17 godina. U naredne četiri godine je za Trikolore odigrao 110 utakmica i postigao za levokrilnog igrača fantastičnih 58 golova. Za reprezentaciju Brazila, onu sa Dungom, Kafuom, Robertom Karlosom, Rivaldom, Bebetom i idolom Ronaldom prvi put je zaigrao sa 19, već 1997. - 20 leta posle rođenja – Denilson je bio najbolji igrač Kupa konfederacija. Sa nepunom 21 bio je viceprvak sveta. Mediji su već uveliko pisali o interesovanju najvećih klubova planete, ali Denilson je kroz ceo život donosio pogrešne izbore. Taj da ode u osmoplasirani tim Primere bio je samo prvi.

Tadašnji predsednik Manuel Ruiz de Lopera - megaloman poznat i po tome što je kasnije kultni stadion "Benito Viljaramarin" preimenovao u stadion "Manuel Ruiz de Lopera"?! - želeo je da kupovinom u to vreme najtaženijeg igrača sveta demonstrira fudbalskoj planeti da je Betis rešen da se porva sa najvećima. Zeleno-beli klub iz Sevilje je na račun Sao Paula deponovao 21.500.000 funti, ako uzmemo u obizr inflaciju nešto manje od 35.000.000 evra, i Denilsona učinio najskupljim igračem u istoriji.

Ujedno je i nezrelom Denilsonu vezao omču oko vrata. Omču koja će ga do kraja karijere gušiti. Ostaće još jedna dilema. Da li je Denilson, na nagovor menadžera i "prijatelja" Luisa Vijane, koji će ga kasnije prevariti za sav novac od transfera u Betis, samo pogrešio u odabiru kluba ili jednostavno nije bio dovoljno dobar za najbolji fudbal iz nedelje u nedelju? U Evropi, naime, Denilson nije imao tu slobodu u igri kao u Brazilu. Ne zato što mu je njegov trener nije davao, već zato što su mu je protivnički oduzimali. Redovno je dobijao "flastera", jurili su ga u čoporu – kultna je scena sa Mundijala 2002. godine kada su u poteri bila četvorica reprezentativca Turske – a Denilson, tek da ponovimo, nije bio naročito oštrouman kada je trebalo preseći u trenutku.  Kraj prve sezone u Sevilji dočekao je na 11. mestu Primere, već u drugoj Betis je ispao iz elite. Taj status, preračunato u novcu, "najboljeg" progonio je Denilsona, koji je zaista umislio da je na vrhu sveta, iako nije imao osnova za takvo razmišljanje, a još manje karaktera da se izbori sa pritiskom koji nosi astronomska suma.

Tokom sedam godina na platnom spisku Betisa, računajući i kratku pozajmicu Flamenga sa koje se vratio ne bi li – uspešno – pomogao timu da se vrati u Primeru, karijera do juče omiljenog sina fudbalske planete samo je sporadično podsećala na momka koji je čuvarima bežao kao bidermajer već očajnoj udavači, koji je umeo da fintom natera i jednog Karlesa Pujola da "pase travu" i rukama "vesla" u prazno pokušavajući da ga dohvati. Bio je, doduše, član one šampionske generacije Brazila iz 2002. godine, ali nikad više nije bio igrač koji je narod terao da se u neverici štipa za obraze, iako su se svi još mnogo sezona potajno nadali da će videti bar nešto od onog bezobrazno detinjeg, a opet tako uzvišenog baratanja loptom.

Najbolju sezonu u Evropi Denilson je odigrao po odlasku iz Sevilje u onoj jednoj godini u Bordou u kojoj su Žirondinci zauzeli drugo mesto u Francuskoj, istina sa povelikim zaostatkom za Olimpikom iz Liona, ali je baš tada sam zakucao i poslednji ekser u kovčeg svojih fudbalskih snova. Bordo je nudio višegodišnji ugovor, Al-Nasr iz naftom bogate, ali fudbalom siromašne Saudijske Arabije duplo više novca. Denilson je, tako svojestveno svom umu, potpuno nezainteresovanom za igru, kao da nije isti mozak upravljao njegovim nogama, izabrao – naravno – pare. Jedini put da je i sam priznao grešku, jer kao i mnogi drugi koji su mogli, ali nisu, za propast nije krivio sebe, već druge.  U narednih pet godina promenio je pet klubova, nije uspeo ni u MLS ligi, pa ni u Vijetnamu?! Karlos Alberto Pereira ga je još 2003. godine izbacio iz brazilskog nacionalnog tima, a Denilson će zanavek ostati testament čuvenoj izjavi Stivena Kinga...
"Talenat je jeftiniji od slanika na stolu. Ono što čini uspešnu individuu je naporan rad".

(FOTO: Action Images)

Najnovije vesti


×