{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

INTERVJU – Jovan Damjanović: Ajaks birao Ibra ili ja, Venger zvao u Arsenal, a meni samo Zvezda bila važna

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 38
“Naježim se sad i kad pomislim koliko mi je tada bilo svejedno“, priseća se sa osmehom na licu mladi sportski direktor Voždovca, kluba koji je dovođenjem Nemanje Pejčinovića i Filipa Stuparevića bio apsolutni hit januarskog prelaznog roka u Superlige
INTERVJU – Jovan Damjanović: Ajaks birao Ibra ili ja, Venger zvao u Arsenal, a meni samo Zvezda bila važna
Jovan Damjanović

Odjeknule su se kao bombe vesti o dolasku Nemanje Pejčinovića i Filipa Stuparevića u Voždovac i Zmajevi su poslednjeg dana januarskog prelaznog roka pobrali pohvale celokupne sportske javnosti. Prosečan fudbalski fanatik rekao bi samo: zdrava priča. I to je ono što posebno raduje Jovana Damjanovića, mladog sportskog direktora kluba iz Zaplanjske, koji u intervju za MOZZART Sport i kaže da je ideja Uprave da od Voždovca naprave sredinu u koju će rado dolaziti i mladi igrači željni afirmacije, ali i oni iskusniji, nekad nostalgični i umorni od stalnih putovanja, nekad jednostavno prinuđeni da ožive usnulu karijeru.

Zna dobro Damjanović koliko naporno i komplikovano sve to ume da bude. Jer iako to možda ne znaju oni mlađi ljubitelji fudbala 37-godišnji direktor je svojevremenio važio za jednog od najtalentovanijh napadača ne samo Srbije, već cele Evrope, pa su ga početkom 21. veka tražili i velikani poput Arsenala i Ajaksa. Štaviše, u Arsenalu je i bio na probi i imao privilegiju da razgovara sa Arsenom Vengerom i trenira sa Tijerijem Anrijem. Dok se amsterdamski gigant dvoumio između Jovana Damjanovića i – Zlatana Ibrahimovića. To što je konačna razlika u njihovim karijerama bila toliko očigledna možda je i najbolji dokaz koliko je tanka granica između talenta i planetarnog asa. Ili kako kaže sam Damjanović u malo drugačijem kontekstu: između Lige šampiona i neigranja uopšte. I baš zato se od Damjanovića može čuti mnogo toga zanimljivog. I o razvoju mladih igrača, ali i o transformaciji koju je fudbal doživeo za ovih 20 godina.

Ali da počnemo prvo od tog Ibrahimovića…
“Pokazivali su mi Ibrahimovićeve snimke i govorili: Ukoliko ti ne odeš u Ajaks, otići će ovaj momak. Kad se prisetim, malo se i naježim koliko mi je tada, sa 18-19 godina bilo svejedno. U tom trenutku, bitno ti je da igraš u Zvezdi, misliš to te svakako čeka kasnije. Nije bilo velike euforije, to su normalne stvari. Mi smo odavde i hoćeš prvenstveno u svojoj zemlji da se dokažeš pa tek onda da ideš dalje. Ponavljam mladim igračima često koliko je tanka linija između igranja u Ligi šampiona i ne igranja uopšte“,
priseća se Damjanović na početku razgovora za naš portal.

Nije Ajaks bio jedini velikan koji je tada “zagrizao“ za Damjanovića. Javljali su se iz mnogih timova širom Evrope, a kako se radilo o jednom od najtalentovanijih mladih napadača tog vremena, bilo je gotovo nemoguće da se jedan takav ne nađe na radaru Arsenala, kluba koji je vodio Aleks Venger, poznat po preferenciji dovođenja upravo takvih fudbalera.
“U Arsenalu sam čak i bio gost sedam dana. Imao sam lepo iskustvo tamo, druženja sa Vengerom. Trenirao sam sa njima sedam dana. Bila je to 1999. ili 2000. godina, u klubu su bili Fredrik Ljunberg, Tijeri Anri, Toni Adams, golman Aleks Maninger, sa njim sam igrao stoni tenis, otud sam ga i zapamtio. Anri je i tada bio ogromna zvezda. Oni su vrlo malo trenirali, jer su već tada igrali po sistemu subota-sreda i onda treninzi oporavka... Ambijent je bio fenomenalan, imali su 30 terena, jedan do drugog, zgrada gde smo ručali bila je kao ceo sprat ovde (na stadionu Voždovca, prim.aut). Tamo je stajao ogroman švedski sto i svi su ručali zajedno, kadeti i prvotimci. Isto je bilo i na treningu. Igrali smo na dva gola i asistent u određenom trenutku pozove klinca, on odigra sa nama 15, 20 minuta da oseti kako je sa prvim timom i onda se vrati u trenažni proces sa njegovom grupom.“

U sećanju mu je posebno ostao razgovor sa “Profesorom“ koga, pogotovu otkako se nalazi na sadašnjoj funkciji, izuzetno ceni.
“Razgovarali smo dva puta po 15 minuta. Jedan kulturan čovek, pravi gospodin. Izuzetno ga cenim, ne zbog toga što sam bio tamo, već zato što je on učinio fudbal boljim, promenio je Premier ligu. Postoji jedan njegov citat: ’Nas, Arsenal, ljudi poštuju zbog načina na koji igramo fudbal, načina na koji tretiramo ljude i zbog same fudbalske ideje’. Razlikujem trenere koji prave dobre rezultate, a iza njih na kraju ne ostane previše, i one koji fudbal stalno unapređuju poput Đozepa Gvardiole i Vengera.“

DRULIĆ SA 24 GODINE OTIŠAO ZA 27.000.000, TO DANAS VIŠE NE MOŽE

I tek da završimo priču o ponudama koje su pre nekih dvadesetak godina stizale pred Damjanovića. Zvali su naravno i iz tada najjače lige Evrope, Serije A na vrhuncu, Đenova je nudila pozajmicu, ali je Crvena zvezda stopirala transfer. Tada su prosto pravila igre bila nešto drugačija nego danas i klinci u tinejdžerskom dobu nisu se tako lako puštali, iako je to sada opšte prihvaćena praksa.
U to vreme politika klubova je bila drugačija. Nisu se mladi igrači puštali rano, zašto bi ga prodali za 3.000.000 ili  4.000.000 sad ako on može da dobije minute, postiže golove i kasnije se ostvari još unosniji transfer? Zbog toga su, verovatno iz najbolje namere, u upravi stopirali većinu mojih transfera. Tako je bilo i sa Đenovom. Zvezda je tražila klub u kome bih se spremao za prvi tim. Tada su igrači u našoj ligi duže držali tržišnu vrednost, dok danas igrač koji pređe 20 nema cenu koju je imao sa 18 ili 19 godina. Setite se Gorana Drulića, on je napravio transfer od 27.000.000 nemačkih maraka sa 24 godine. Danas, taj transfer je moguć igraču od 19 ili 20 godina, čak ne za taj novac. Neko stariji da ode iz Superlige za te pare – nema šanse. Vreme se promenilo.“

I onda, umesto Đenove, potpuno neočekivano, Damjanović je završio u Sutjesci. Dok se na stranama Sportskog žurnala iz tog doba pisalo kako je Zvezda odbila ponudu od 7.000.000 maraka za Damjanovića, on se, tek punoletan, šetao ulicama Nikšića...
“Išao sam na ta ekstremna kaljenja. Bio sam u Zvezdi neko vreme i onda otišao na pozajmicu u Sutjesku. Ljudi su me lepo prihvatili, sve je bilo u redu, ali ja sam momak koji je odrastao u Beogradu, ceo dotadašnji život sam proveo u Zvezdi i onda se sa 18 godina nađeš u Nikšiću?! Pričam o planu razvoja mladog igrača, mora da se zna zašto ga šalju na određeno mesto. Stuparević je otišao u Pribram gde ga niko ne zna i nije se snašao. Čudilo bi me da se snašao u Pribramu koji se nalazi pri dnu češke lige. Ne verujem da takav klub može da pruži nešto igraču kakav je Stuparević. Naravno, zavisi i od igrača. Nekoga možete da bacite bilo gde, on će se snaći, ali nije svejedno.“

Samog Damjanovića je prilično pogodilo to što nikad nije zaigrao u Crvenoj zvezdi i njegova kasnija karijera nije bila onakva kakva je trebalo da bude. A trebalo je da bude velika. Kao primer i tri gola na Evropskom U18 prvenstvu u Finskoj 2001. godine, prvom turniru na koje je otišla naša omladnska reprezentacija posle raspada stare Jugoslavije. Otišla sa ambicijom da bude prvak.
“Žao mi je kad se setim jer mislim da smo mogli da dođemo do finala, imali smo dobru generaciju. U timu su bili Danko Lazović, Aleksandar Luković, Nenad Milijaš, Dejan Milovanović, Vukašin Poleksić, selektor je bio Mile Tomić. Ali u prvom meču izgubili smo od Čeha koje smo redovno pre toga dobijali, a tad je samo prvi iz grupe išao u finale, nije bilo ukrštanja i mi smo u borbi za treće mesto morali na Špance, koji su isto kiksnuli protiv Poljske, iako su bili najbolja ekipa tamo. Sećam se te utakmice, sećam se Mikela Artete, tada zadnjeg veznog, komandovao je ekipom. Sad kad vrtim film, očigledno je imao gene za taj trenerski posao, a-ha-ha. U tom meču za treće mesto Španci su nam držali čas fudbala. Dobili su nas 6:2, rezultatski se čak i nismo obrukali toliko, ali govorim o stanju na terenu. Nagledao sam se fudbala na tom meču. I uživao u tome jer je to igra kakvu ja volim. Gledao sam neke ranije utakmice Jugoslavij, tad su Španci bili daleko ispod nas, ali su nam te godine na prvenstvu poslali jasnu poruku.“

TINEJDŽER PROTIV PJANOVIĆA, DRULIĆA I JELIĆA I NJIHOVIH 60 GOLOVA

Kao igrač Voždovca protiv Crvene zvezde

Kako bilo, sva ta iskustva iz igračke karijere bila su Damjanoviću od velike pomoći u radu sa decom onda kada je postao direktor fudbalske škole Voždovca, pa i na sadašnjoj funkciji sportskog direktora.
“Sve ono kroz šta sam prošao u karijeri pomaže mi u radu sa mladim igračima. Privilegija je kada ste sa 16 ili 17 godina već na sceni. Vaš start je uvek bolji nego kod ostalih. Imate temelj, znaju vas, stvorili ste nešto. Sa druge strane, to je ogromna obaveza i opterećenje za mlade igrače i ključan detalj tada je u kakvom se okruženju nalaze tada. Ako je ono dobro i sa njima rade stručni ljudi, nemoguće je da taj talenat ne uspe. U moje vreme, dosta je bilo improvizacije, slabo šta se radilo planski. Imao sam vrlo dobre trenere, prvo u mlađim kategorijama, pa i kasnije u seniorskoj karijeri, međutim bilo je i dosta lutanja. Na primer, kad je trebalo ja da prođem do prvog tima morao si poredu trojica napadača. Pazi sad, prvo Mihajlo Pjanović, pa Branko Jelić i Goran Drulić, između njih zajedno 60 golova! I sad ti u tom trenutku treba da sačekaš, da budeš strpljiv. Zato je važno ko radi sa takvim igračima, jer talenti nisu za svačije ruke, kao preskupa violina koja dobro zvuči samo kod onoga ko zna s njom. Ako je daš meni... Džaba. Talentovani igrači su posebna priča, mogu mnogo da donesu, ali možemo i da ih sputamo da postanu prosek. Velika je odgovornost.“

Za sada, Damjanoviću dobro ide na direktorskoj funkciji. Kako večiti nisu bili preterano aktivni na tržištu, epitet pobednika januarskog prelaznog roka poneo je upravo klub iz Zaplanjske. Naravno, bilo je odlazaka, Zmajeve su od standardnijih igrača napustili Stefan Purtić i Aleksandar Stanisavljević i Alen Mašović, igrački kadar je pročišćen i time što je sporazumno dogovoren rastanak sa ozbiljnim fudbalerima superligaškog nivoa koji nisu mnogo igrali (Miloš Mihajlov, Marko Dević, Ognjen Krasić), ali je  klub sve nadomestio “bombama“ u finišu prelaznog roka.

Nastavljena je tradicija dovođenja mladih igrača (Aleksa Janković je bio posebna želja Voždovca, a iz Crvene zvezde je stigao i Edin Ajdinović), iz Vojvodine je došao Nemanja Vučić, pozajmljeno je dete kluba, premijerligaš Filip Stuparević, a onda pravo niotkuda na krov je sleteo Nemanja Pejčinović.
“Glavni cilj prelaznog roka je bio da zadržimo kostur ekipe koja je iznela najveći deo sezone u čemu smo 90 odsto i uspeli. Radili smo planski,  doveli smo mlade igrače koji su bili naša želja i sa namerom ostavili prostora za  jednog kakav je Nemanja Pejčinović jer smo znali da pred kraj prelaznog roka može da se pojavi igrač koji je nivo iznad po kvalitetu i pomogne nam. Drugi deo prelaznog roka bio je smanjivanje igračkog kadra jer smo imali veliki broj kvalitetnih fudbalera, a ne možemo ni sve njih da držimo na klupi, ipak je ovo Voždovac. Ali ono na čemu insistiram je pravljenje dobrog ambijenta, kako za mlađe, tako i za starije igrače. Voždovac ima evropski duh i fudbaleri to prepoznaju. Imamo nekoliko iskusnijih igrača koji su dobili ponude da napuste klub, ali nisu želeli jer im je lepo ovde.“

U EVROPU KAD BUDEMO IMALI ŠTA DA PONUDIMO

To već nije tako uobičajeno i zato je Voždovac u grupi od svega nekoliko klubova koji srpskom fudbalu podižu imidž. Jer znamo svi da oni dokazani domaći fudbaleri i pored unosnih ponuda sve češće odbijaju povratak u naš fudbal. Damjanović kao bivši fudbaler između ostalih Paderborna i Dinama iz Minska dobro zna kako razmišljaju igrači u tim godinama i na ove transfere ne gleda samo s finansijske strane.
“Sve ovo o čemu mi pričamo sam prošao i znam kako je biti u koži i Stuparevića i Pejčinovića. Dva puta sam se vraćao u srpski fudbal i znam koje su prednosti i mane. Prija nekad psihološki da se na šest meseci ili godinu dana vratiš kod kuće, budeš sa porodicom. Ipak, nema mnogo sredina gde možeš da uživaš. Finansije često nisu mnogo važne tim igračima, važno im je da se osećaju dobro i mi se trudimo da im to i pružimo. Baš kao što sam i ja ovde završio karijeru jer sam shvatio da je Voždovac klub drugačiji od ostalih. Naš predsednik se trudi da kreira taj ambijent gde ćeš se osećati kao da si u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj... Naravno, na nekom skromnijem nivou, ali ovo je naša zemlja. Obiđeš svet, svi igramo na visokom nivou, ali najlepše se osećaš kad te ovde priznaju i prihvate, kad te vide prijatelji, kumovi, porodica.“

Prepoznali su kvalitet rada na krovu tržnog centra i drugi, pa se već pisalo i da se i u Crvenoj zvezdi razmišljalo o treneru Voždovca Radomiru Kokoviću kad je Vladan Milojević napustio kormilo klub iz Ljutice Bogdana. Procenjeno je ipak da sad nije trenutak, ali je i to jasan signal da se ideja Zmajeva da igraju ofanzivan, napadački fudbal polako širi i da Voždovac u Srbiji ima sve više poklonika, ako već ne na tribinama, a onda u stručnoj javnosti. A kad će taj Voždovac da se predstavi i u Evropi? Jer kao već standardni učesnik superligaškog plej-ofa to je neki logičan nastavak?
“Evropa jeste dugoročni cilj, ali ne po svaku cenu. Suština je da, ako dođemo do Evrope, da dođemo sa kvalitetnom ekipom i da imamo šta da ponudimo u tom takmičenju. Da ne idemo tamo samo da budemo jedno kolo i vratimo se nazad, već da sa mladim, kvalitetnim igračima, pokažemo da još neko u Srbiji igra dobar fudbal, ne samo Zvezda i Partizan“, završio je Damjanović.

Pišu: Dejan STANKOVIĆ, Stefan STANKOVIĆ
Foto: Star Sport

Najnovije vesti


×