{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Fudbal od kog su pucale kosti - 50 godina od Masakra na Bombonjeri (VIDEO)

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 13
Podsećnje na jedan od najbrutalnijih mečeva u istoriji...
Fudbal od kog su pucale kosti - 50 godina od Masakra na Bombonjeri (VIDEO)

Buenos Ajres, centar grada. Rano popodne, sreda, 22 oktobar 1969. godine... Trener Estudijantesa Osvaldo Zubeldija sakupio je svoje momke u foajeu hotela Nogaro. Za nekoliko sati treba da počne revanš meč za klupskog prvka sveta. Estudijantes protiv Milana. Zubeldija je svetan da posle 0:3 u Italiji njegovi momci nemaju realnu šansu za preokret, ali želi da održi sastanak kako bi što bolje motivisao svoje igrače. 
"Idemo, svi u sobu 704".

Na samom ulazu u sobu zaustavio ga je novinar El Grafika. Želi da sazna o čemu će trener govoriti...
"Mislim da imamo 20 odsto šanse za uspeh", tako ću početi. "A onda ću reći da je mnogo gore izgubiti glavu nego utakmicu. Reći ću im da ostanu mirni, da daju sve od sebe i da pokušaju da pobede čak i ako ne možemo da stignemo tih 0:3. Izađite i pobedite, bez grubosti, igrajte lepo", tako ću im reći.  

Ne, to nisu Zubeldijine reči. Mora biti se samo šalio... Argentinski novinar nije mogao da veruje šta mu je stari lisac ispričao u pero. Radi se brutalnom čoveku. Čoveku koji ne preza ni od čega, kome je pobeda važnija od časti. Slomljena noga, nos... Nije problem, samo da pobedim, da uzmem trofej. 

Pitate se kako je završena utakmica Estudijantes - Milan? Trojica domaćih igrača uhapšena zbog nasilja na sportskom terenu, jedan igrač Milana kidnapovan od strane argentinske policije pod pretnjom da će ga poslati u vojsku?! Ogrobotine i modrice? Ko će ih izbrojati. Samo prelomi. I fudbaleri koji su krvavi napustili teren.

Od Masakra na Bombonjeri, kako je nazvan taj rat Estudijantesa i Milana navršilo se tačno 50 godina. Otuda vas podsećamo na tu utakmicu (tekst iz rubrike Premotavanje), kao i neke druge odigrane u tom periodu, a koje su više ličile na bojišta nego na fudbalsko nadmudrivanje.  


Sve je počelo od Musolinijeve manijakalne želje da fašistička Italija postane prvak sveta... Sredstva nisu birana – od vrbovanja sinova i unuka onih osiromašenih imigranata koji su krajem 19. veka pobegli u novi svet u potrazi za boljim životom, do bestidnih krađa i sudijskih podmetačina na samom terenu. Španija, i pre svega Italija, osiromašili su južnoamerički fudbal odvodeći neke od najboljih fudbalera. Počelo je s Rajmundom Orsijem Luisom Montijem, a nastavilo sa Sivorijem, Di Stefanom, Alsidesom Giđom... Ovo su samo neka od imena velikih zvezda koje će punim sjajem zasjati daleko od svog matičnog naroda.

Monti je igrao dva finala Svetskog prvenstva s dva različita tima. U Urugvaju je nosio dres svoje Argentine i izgubio od domaćina, a četiri godine kasnije postao je šampion s Italijom. I Orsi je prvo nosio dres Gaučosa, bio jedan od heroja u Argentini, ali se titulom planetarnog šampiona okitio s Azurima. Slična je situacija s Alfredom Di Stefanom Omarom Sivorijem nešto kasnije, s tim što se njih dvojica neće proslaviti u reprezentativnom fudbalu. Alsides Giđa je posebna priča. On je postao božanstvo u svom Urugvaju kada je postigao pobedonosni gol u finalu na Marakani 1950, da bi potom poput svojih prethodnika bio vrbovan od strane Italijana. Taj udarac najviše je zaboleo Urugvajce, a na kontinentu predstavljao kap koja će preliti čašu. Seme razdora bilo je posejano...

Dok je Bugarin Dobromir Žečev – kakvog li imena za onakvog kasapina?! – jula 1966. na Gudisonu  besomučno tukao Peleaser Stenli Raus, prvi čovek FIFA u tom trenutku i bivši generalni sekretar FA, pričao je u intimnijem krugu ljudi kako bi eventualni neuspeh Engleza na Svetskom kupu na kome su domaćini značio ujedno i težak udarac za englesku industriju, pa čak i politiku. U isto vreme jedan od najbolje obaveštenih ljudi tog doba, menadžer Julius Ukrajinček, nudio je opklade da će se domaćin u finalu sastati sa SR Nemačkom. Nagoveštaji da je sve unapred izrežirano postojali su dakle još u ranoj fazi takmičenja...

Žečev je tako prebio Pelea da su ga s terena izneli na nosilima, a kada se koliko-toliko oporavio, dokrajčio ga je Portugalac Morales. Brazilci su kao prvi favoriti doživeli potpuni brodolom. Argentina je takmičenje završila u četvrtfinalu porazom od Engleske sa 0:1. Taj duel izazvao je mnogo bure. Južnoamerikanci su ponovo bili osakaćeni od strane sudija. Nemački arbitar Krajtlajn isključio je kapitena Gaučosa Ratina još u prvom poluvremenu, navodno zbog psovke. Posle 90 minuta opšte makljaže na terenu engleski selektor Alf Ramzi samo je dolio ulje na vatru:
"Argentinci nisu ljudi, to su životinje."

U Šefildu, gle čuda, Nemcima i Urugvajcima pravdu deli Englez Fini. I on je svoj zadatak obavio bez greške. Isključio je dvojicu Urusa i Panceri su slavili sa 4:0. Ako je primio neku opkladu, Ukrajinček je sigurno lepo zaradio. Poslednjeg dana jula na Vembli su istrčali Englezi i Nemci, baš kao što je i predvideo.

Fudbalski rat Evrope i Južne Amerike više se nije mogao izbeći – ogorčeni Južnoamerikanci koristiće svaku priliku za osvetu. Druga polovina šezdesetih tako je ostala upamćena kao najkrvaviji period fudbalske istorije. Jedno takmičenje u začetku pod nazivom Interkontinentalni kup postalo je poprište surovih borbi  koje se i dan-danas prepričavaju. 

BITKA ZA MONTEVIDEO

Menadžer Seltika Stajn po sletanju u Glazgov

Ravno godinu dana prošlo je od Svetskog kupa u Engleskoj, kada su se u borbi za nezvaničnu titulu klupskog prvaka sveta sastali Seltik i Rasing. Premalo vremena kako bi rane zacelile, a ogorčenje kod Argentinaca iščezlo. Legendarni menadžer Kelta Džok Stajn sastavio je ratničku ekipu s jednim jedinim misliocem – Džimijem Džonstonom. Ono što je karakterisalo ovaj tim bilo je neverovatno jedinstvo. Svi ti momci rođeni su u okrugu od 30 milja oko Parkheda i bili zaljubljeni u zeleno-bele boje. Titulu šampiona Evrope osvojili su iznenađujućom pobedom u finalu nad Interom, kada je i počela njihova apsolutna dominacija škotskim fudbalom koja se oslikavala u devet uzastopnih titula prvaka države.        

Stajn je bio trener starog kova. Od svojih učenika napravio je neustrašive borce spremne da podnesu sve:
"I na treningu je tražio da dajemo sve od sebe, da ulazimo u duele 100 odsto. Često smo kući odlazili puni modrica", izjavio je jednom prilikom vezista Bobi Merdok.

A da nije bilo tako, ko zna kako bi se Škoti zapravo proveli u Argentini...

Seltik je na revanš u Aveljanedu otišao s minimalnom prednošću iz prve utakmice. Jedini gol na Hempden Parku postigao je Bili Meknil u 69. minutu meča. Znali su Kelti da Argentincima neće biti važno da li su u pitanju Englezi ili Škoti, ali ono što će im se dogoditi verovatno nisu mogli ni da zamisle.

Još tokom zagrevanja Džok Stajn je morao da zameni prvog golmana Ronija Simpsona, pošto ga je povredio projektil koji je doleteo s tibina. Bio je to samo uvod u ono što sledi. Iako je Seltik poveo sa 1:0 pogotkom Tomija Gemela u 21. minutu, Rasing je već početkom drugog dela preokrenuo i obezbedio majstoricu (tada nije postojalo pravilo gola u gostima). Škoti su minimalni poraz branili "glavama" i primili i dali na stotine podmuklih udaraca, da bi prava drama usledila tek po završetku utakmice, kada je poveća grupa navijača pokušala da provali u Seltikovu svlačionicu. Koliko su se gosti u tom trenutku uplašili najbolje opisuje izjava Džimija Džonstona, pomalo u šali, pomalo u zbilji...
"Znate šta, poručio bih Argentincima da sve zaborave. Neka uzmu pehar, mi ćemo biti srećni što idemo kući."

Treći meč odigran je na neutralnom terenu – u Montevideu. Pravi šou počeo je čim je delegacija gostiju stigla u Urugvaj. Prvo nisu mogli da pronađu hotel koji bi ih primio, a kada su to nekako rešili čitavu noć pred utakmicu odluke u sobe igrača domaćini su slali devojke. Ali to je bio lepši deo boravka u Urugvaju...

Bitka za Montevideo, upamćena kao najružnija utakmica svih vremena, odigrana je 4. novembra. Toliko emocija, naboja i ludila nešto je što se više nikada neće dogoditi. Zabeleženo je da je prvi krvnički faul napravio Seltik i to u četvrtoj sekundi meča?! Rasing je ubrzo uzvratio istom merom. Prva najava da sve polako izmiče kontroli dogodila se sredinom prvog poluvremena. Desni half argentinskog tima "okačio se" o Džonstona, a ovaj ga posle nekoliko koraka snažno opalio laktom po nosu i zaradio isključenje.
"Tako je zapaljen fitilj, posle toga više nije bilo nazad", prisećao se Džimi Džonston u izjavi za klupsku televiziju pre nekoliko godina.

Istog trenutka na terenu je nastao haos. Policija je uletela kako bi razdvojila zavađene fudbalere, na terenu su se našli i treneri, rezervni igrači... Sudija iz Paragvaja Rodolfo Osorio, uvidevši da neće moći dalje da kontroliše meč, pozvao je dva kapitena (Alfio Bazile Bobi Lenoks) i naizgled postupio pametno – objasnio im je da Bazile ide napolje čim Rasing napravi sledeći brutalan faul, odnosno da će "pocrveneti" Lenoks u slučaju da Škoti nastave da divljaju. Kao lideri ekipa njih dvojica trebalo je da smire svoje saigrače. Međutim...

Ni puna tri minuta nisu protekla kada je Osorio izvadio drugi crveni karton. Van terena morao je Alfio Bazile. Nije mnogo prošlo, a Paragvajac se ponovo uhvatio za džep. Iako je za novu gužvu na terenu i pesničenje koje će uslediti bio kriv Džon Klark (tuča s Rulijem), Rodolfo Osorio je ispunio obećenje – isključio je kapitena Seltika.
"Krenuo sam da izađem, a onda mi je trener prišao i odgurnuo me rekavši da se vratim u igru", prepričavao je Lenoks, koji je u trenutku incidenta bio 40 metara udaljen od gužve.
"Sudija me je ponovo poslao napolje, ali Stajn i dalje nije dozvoljavao da izađem!"

Sve to je potrajalo nekoliko minuta, dok se na kraju na terenu nije pojavio policajac, isukao sablju i pod pretnjom naterao Lenoksa u svlačionicu?!

Sve ovo još više je razjarilo Škote. Uzgred, Rasing je u 56. minutu poveo pogotkom Kardenasa, što je dodatno rasplamsalo strasti. Treći Seltikov igrač koji je isključen bio je Džon Hjuz. Argentinski golman Sehas zadržavao je vreme, a Hjuz odlučio da ga "malo ubrza" udarcem nogom u međunožje...
"Prvo što mi je palo na pamet kada sam ugledao kako odugovlači bilo je kako ću ga udariti i da to niko neće videti."

Na njegovu žalost, to su videli svi, pa i paragvajski sudija.

Utakmica se u poslednjim minutama pretvorila u pravu farsu. Zbog šutiranja Sehasa crveni karton je zaradio i četvrti fudbaler Seltika – Berti Old – ali on je ostao na terenu do samog kraja?! Kako i zašto, poznato je verovatno samo Rodolfu Osoriju. Konačan bilans bio je sledeći: četiri isključenja za Škote (Džonston, Lenoks, Hjuz Old) i dva za Argentince (Ruli Bazile), uz čak 30 dosuđenih faulova za Rasing i 21 za Seltik. Naravno, tu su uračunati samo oni prekršaji kada se neko previjao od bolova na terenu. Svi su preživeli.      

Jedan od mirnijih momaka u timu Rasinga Roberto Perfumo opisao je jedan detalj iz tunela po završetku utakmice, kada su strasti već počele da se smiruju:
"U jednom trenutku video sam plavušana kako ide polako prema meni, onaj momak što nam je dao gol u Glazgovu – Meknil.  Pogledao sam ga u oči i instiktivno podigao ruke u gard. Valjda zbog svega što se na terenu dešavalo... On je onda ispružio ruku ka meni i gestikulirao objašnjavajući mi da želi da zamenimo dresove. Istog trenutka potekle su mi suze, nisam mogao da ih zaustavim. Skidajući dres obrisao sam lice. Odjednom, sve te ružne stvari pale su u zaborav...  Zagrlio sam ga i rekao mu, ovako treba da se igra fudbal. On se nasmejao i odgovorio mi na čistom španskom: Buena suerte, buena suerte... Kao da se ništa nije dogodilo", vraćao je film Perfumo godinama kasnije.

Iza Bitke za Montevideo ostale su neke činjenice: tri paklena meča na dva kontinenta, u tri zemlje i 7.000 pređenih milja. Fudbaleri Rasinga postali su heroji zemlje, svaki od igrača nagrađen je novim automobilom, dok su Stajnove ratnike u Škotskoj sačekale kazne – svakom po 250 funti od plate "zbog ugrožavanja ugleda britanskog fudbala", kako je objasnio predsednik Seltika Bob Keli.

Najveća generacija u istoriji kluba s Hempden Parka ovakav potez nikada neće oprostiti upravi...

OSVALDO ZUBELDIJA I UBITAČNI MALOLETNICI

Osvaldo Zubeldija

Naredne godine titulom prvaka Južne Amerike okitiće se argentinski Estudijantes, što je predstavljalo veliko iznenađenje, dok je Evropu pokorio strašni Mančester Junajted. Svet je željno iščekivao novi "spektakl" u Interkontinentalnom kupu.

Osvaldo Zubeldija, čovek koji je poneo nadimak Otac antifudbala, napravio je čudo od jednog sasvim prosečnog tima koji do njegovog dolaska nije osvojio nijednu titulu prvaka Argentine. Kada je došao, otpustio je gotovo ceo tim, doveo mlade lavove i od njih napravio prave krvoloke ili kako će ih kasnije mediji nazvati – Ubitačne maloletnike. Bio je među prvim trenerima koji se bazirao isključivo na defanzivu, posebno usavršavao prekide i mnogo pažnje posvećivao ofsajd zamkama. Poseban deo njegove taktike bilo je pshološko maltretiranje rivala na terenu.

Studiozno se pripremao za svakog protivnika, istražujući ga do najsitnijeg detalja. Legenda kaže da je tako jednom prilikom svojim izabranicima otkrio da je jedan od igrača iz protivničkog tabora tokom lova slučajno ustrelio svog druga. Tokom prvih nekoliko minuta fudbaleri Estudijantesa nazivali su ga ubicom, a ovaj je, logično, ubrzo poludeo i napustio teren.

Zubeldija je znao da će u sudaru s Mančesterom imati posla s boljim od sebe. Ponovo je morao da pripremi "specijalnu taktiku"...

Argentinci su prvo "otkrili" ko je slaba tačka u timu Junajteda – odluka je pala na Nobija Stajlsa. Tokom zagrevanja igrači Estudijantesa napucavali su ga loptom i prozivali, a kada je meč počeo, bilo je tu štipanja, gurkanja, saplitanja... Stajls je sve to nekako podnosio, sve dok u 79. minutu posle jednog krvničkog starta nije potpuno poludeo i uzvratio. Njegov crveni karton predstavljao je još jednu pobedu Osvalda Zubeldije.

Poput tromeča između Seltika i Rasinga, brutalnosti nije nedostajalo ni ovog puta. Počelo je gađanjem svim i svačim s tribina, nastavilo krvničkim startovima Karlosa Biljarda, a završilo razbijenom glavom Bobija Čarltona. Menadžer Mančestera Met Bazbi bio je zgrožen nakon 90 minuta rata u Buenos Ajresu:
"Držeći loptu u nogama moji igrači su rizikovali život."

Argentinci su na kraju ostvarili planirano. Slavili su sa 1:0 i na revanš otišli s minimalnom prednošću.

Englezi su bili rešeni da sve naplate s kamatom na Old Trafordu, ali ponovo su bili nadmudreni. Ili jednostavno nisu imali dovoljno bezobrazluka da bi se nosili sa svim podvalama koje im je pripremio Zubeldija...

Svega je bilo i na Teatru snova, fudbala ponajmanje. Barem onakvog kakav danas gledamo. Šampiona sveta, ispostavilo se, odlučio je rani gol Ramona Verona, oca poznatijeg Huana Sebastijana Verona, koji će, igrom slučaja, mnogo godina kasnije zaigrati u dresu Mančester Junajteda. Čim su poveli, Argentinci su "parkirali autobus" pred svoj gol i tu prolaza više nije bilo. I ponovo je sevalo na sve strane, a ni isključenja, naravno, nisu izostala. Kada više nije mogao da istrpi batine, Džordž Best je nokautirao dvojicu igrača Estudijantesa. Jedan od njih, Ugo Medina, takođe je poslat u svlačionicu. Dok je pokušavao da napusti teren (navijači ga gađali kovanicama), Best ga je pljunuo u lice. Zanimljivo da je vruć sudijski krompir na ovom susretu zapao jugoslovenskom arbitru Konstantinu Zečeviću, ali on se čak, za razliku od svog kolege iz Paragvaja godinu dana ranije, još i dobro snašao.

Mančester je u 89. minutu nekako uspeo da izjednači, ali to je bilo sve od evropskog šampiona. Met Bazbi ponovo je bio van sebe:
"Argentincima treba zabraniti da igraju fudbal!", – izjavio je menadžer Đavola videvši da su fudbaleri Estudijantesa po završetku meča pokušali da istrče počasni krug oko terena dodatno razbesnevši publiku.

MASAKR NA BOMBONJERI

Crna stranica argentinskog fudbala

I treću godinu zaredom prvak Evrope morao je u Argentinu, kako bi se ovenčao titulom najboljeg na planeti. Trijumfom nad Ajaksom (4:1) krajem maja 1969, ta nesreća ovoga puta zadesila je Milan. Na drugoj strani ponovo Zubeldijini Ubitačni maloletnici. Posle Masakra na Bombonjeri (igralo se na stadionu Boke iz bezbednosnih razloga) svima je postalo jasno da je okršaj Rasinga i Seltika izgledao kao neki žešći meč pionirskih ekipa.

Osvaldo Zubeldija sada je prekoputa imao stratega ravnog sebi. Rosonere je predvodio tvorac katenaća Nereo Roko. Iako su i jedan i drugi bili poznati po defanzivnom stilu igre, Milan je na San Siru razbio Argentince sa 3:0. Đani Rivera dirigovao je igrom svog tima i bio mozak ubedljivog trijumfa, ali golove su postizali Sormani (dva) i Nestor Kombin. Ovaj potonji, poreklom Argentinac, zapao je za oko Zubeldijinim "krvolocima". Iako je čitav život praktično proveo u Francuskoj i Italiji, Kombina su smatrali izdajnikom kojeg bi trebalo dokrajčiti kada dođe na revanš.

Nešto manje od mesec dana kasnije Milan je otputovao u Buenos Ajres. Za razliku od duela s Mančesterom, navijači Estudijantesa unapredili su tehniku zastrašivanja rivala. Prilikom izlaska na zagrevanje Italijani su poliveni vodom i vrelom kafom u znak "dobrodošlice". Počelo je krvavo, kako će se na kraju i završiti. Prvi koji se našao na udaru razjarenih domaćina bila je Milanova "jedanaestica" Pjerino Prati. On je dobio takav udarac da je momentalno pao u nesvest! Lekari su nekako uspeli da ga povrate i pored blažeg oblika potresa mozga, pa se nakon nekoliko minuta vratio u igru?!

Kada je Rivera postigao gol za vođstvo gostiju u 30. minutu, Argentincima je postalo jasno da od trofeja nema ništa, pa su do kraja utakmice, umesto da spasavaju čast, isključivo tukli goste, onako za svoju dušu. Zabeleženo je da je najbrutalniji bio golman Alberto Poleti – još u prvom poluvremenu na patos je slao prvo Riveru, a onda Kombina Sormanija. Čileanac koji je delio pravdu naveliko je navlačio na stranu domaćina, tako da nijedan od ovih startova van kaznenog prostora nije okarakterisan kao prekršaj. O žutim kartonima nije ni razmišljao...

"Autor" slike od koje i danas zastaje dah, a na kojoj je nesrećni Milanov Argentinac Nestor Kombin, krvav od glave do kolena, ispostavilo se bio je najveći kasapin u redovima Estudijantesa. Ime mu je Ramon Sančez i zajedno s Poletijem odmah posle utakmice bio je uhapšen zbog nasilničkog ponašanja.

Kombin je posle duela sa svojim dželatom ostao da leži na terenu slomljenog nosa i jagodične kosti u lokvi krvi. Čileanac ni za ovo nije dosudio prekršaj. Štaviše, tražio je od lekarskog tima Milana da ga što pre iznesu kako bi meč mogao da bude nastavljen?! Nestor Kombin se, nećete verovati, onako krvav vratio na teren, ali posle samo nekoliko koraka pao je u nesvest. Naredna scena predstavlja nešto nedostižno i za maštu najgorih holivudskih scenarista i režisera. Čista naučna fantastika! Dok su onesvešćenog Kombina iznosili s terena, ispred tunela je čekala policija. Čim se osvestio, bio je uhapšen pod optužbom za dezerterstvo?!

Nestor Kombin ležao je u pritvoru dok su njegovi saigrači nastavili da se biju na Bombonjeri. Meč je nekako priveden kraju, a Estudijantesu nije bila dovoljna pobeda od 2:1 kako bi odbranio titulu šampiona sveta.

Kombin je čitavu noć proveo iza rešetaka. Oslobođen je tek nakon što je stigla dokumentacija iz Francuske i potvrda da je u toj zemlji odslužio vojsku. Milanova ekspedicija nije želela da napusti Argentinu sve dok fudbaler ne bude oslobođen...

Za razliku od prethodna dva slučaja kada su Argentinci dizali svoje "heroje" u nebesa, posle Masakra na Bombonjeri veliki diktator Huan Karlos Onganja trudio se da spere ljagu sa svoje zemlje. Naredio je čelnicima Saveza da najoštrije kazne nasilnike, dok su pojedini završili na višednevnoj robiji, poput pomenutih Poletija Sančeza. Ovom prvom čak je doživotno zabranjeno bavljenje fudbalom.

I evropski i južnoamerički mediji bili su ogorčeni. Italijani su pisali o "devedesetominutnom lovu na ljude", a jedan argentinski list je naslovom "Englezi su bili u pravu" aludirao na izjavu Alfa Remzija iz 1966. kada je Argentince nazvao životinjama.

Takmičenje koje je u neku ruku trebalo da predstavlja vrhunac klupskog fudbala u svega tri godine potpuno je degradirano, čak mu je pretilo i gašenje, pošto će mnogi naredni evropski prvaci (Liverpul, Ajaks, Bajern...) odbiti da putuju u Južnu Ameriku. Tek početkom osamdesetih stvari će ponovo doći na svoje, kada je odlučeno da se igra jedna utakmica, a da domaćin bude Tokio. Već 10 godina Interkontinentalni kup ne postoji. Zamenilo ga je FIFA Svetsko prvenstvo za klubove, po mnogima bezdušni turnir, osuđen na propast.

I pored krvoprolića koja su se dogodila u pomenutim duelima, "čuvari tradicije", a pod utiskom novog takmičenja, često vole da se prisete čuvene izjave Džoka Stajna, mnogo godina nakon svega što je njegov Seltik doživeo i preživeo u okršajima s Rasingom:
"Otišao bih opet tamo, da pokušam još jednom..."

Najnovije vesti


×