{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Filip Pejović: Nisam sanjao dres ni Zvezde, ni Partizana, nego da Mačvu uvedem u Superligu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 18
Kapiten Šapčana igra 19. sezonu u klubu iz rodnog grada i po tome je rekorder na srpskoj elitnoj sceni
Filip Pejović: Nisam sanjao dres ni Zvezde, ni Partizana, nego da Mačvu uvedem u Superligu

Imao je Milan Paola Maldinija, imala Roma Frančeska Totija, pa Mančester junajted Pola Skolsa. Ali, sve je manje u današnjem fudbalu takvih ikona kluba, ikona grada, fudbalera za koje postoji sam jedan dres na svetu celom. Izgleda da je vernost u moderno doba, barem kada je fudbal u pitanju – precenjena kategorija.

Ali, ima i srpska superligaška scena takvog „vojnika“ kluba, čoveka koji je celu svoju karijeru posvetio istim bojama, istom dresu. U ekipi Mačve, 19. profesionalnu sezonu troši Filip Pejović. Kapiten, ponos grada, čovek koji je rođen u Šapcu i odrastao na svega nekoliko metara od stadiona, koji mu je postao druga kuća.

Ima u Srbiji igrača koji dugo nastupaju za neki klub, promenili su malo sredina tokom karijera, ali niko, baš niko kao Pejović, komandant odbrane Mačve. Otkako je 2001. godine, kada je postao prvotimac, obukao crveno-crni dres, bio je samo šest meseci odsutan, oprobavši se u Francuskoj. I odmah potom se vratio. Recimo, nešto kao Moca Vukotić, koji je sličan put imao u Partizanu...

Želja je bila da negde tokom prolećne polusezone pokucamo na Pejovićeva vrata, ali u vanrednom stanju morali smo da primenimo posebne mere, pa smo sa rekorderom Mačve pričali – telefonom.

Filipe, da razjasnimo na početku, jeste li vi šabački Maldini ili Toti ili Skols?
Haha, neka bude da sam Maldini. Daleko sam ja od majstora kakav je Toti. Taj nadimak „šabački Maldini“ mi je dao jedan vaš kolega, najviše zbog toga što je legendarni as Milana bio takođe odbrambeni igrač“.

Cela karijera u Mačvi. Zašto, kako?
Moj otac je dosta „kriv“ za to. Od malih nogu me vodio na utakmice, jer nam je porodični stan bukvalno preko puta stadiona. Rođeni sam Šapčanin i nekako je sve išlo prirodnim putem, bilo je normalno da za mene postoji samo jedan klub – Mačva. Kada sam bio dečak nije ni bilo tribina kraj terena, nego sam kroz ogradu gledao utakmice. I od tada mi je zaista dečački san bio da zaigram za Mačvu“.

Znači, niste sanjali dres crveno-belih ili crno-belih sa beogradskog Topčiderskog brda?
Kod nas je uvek tako, prvo pitanje za svakog dečaka je da li navija za Zvezdu ili Partizan, kao da ostali klubovi ne postoje. Danas sam, zbog svega toga, još ponosniji što mi je bio ovakav igrački put i što sam ostvario snove koji su bili drugačiji nego većini dečaka. Ne kažem, kada sam odrastao bilo je to u doba Zvezdine šampionske generacije iz Barija i naravno da sam navijao da budu što uspešniji, ali za mene je broj 1 uvek bila i ostala Mačva. Svaku utakmicu i danas igram sa velikim motivom, sa velikim ponosom. Jer, kada obučen taj dres, kao čovek koji je rođen u Šapcu, osećam posebnu odgovornost ne samo prema klubu i navijačima, nego prema celom gradu. Tako je bilo i dok sam igrao u nižim ligama, tako je i danas kada nastupam u Superligi“.

I za svih ovih 19 godina nije bilo ponuda zbog kojih biste napustili Šabac?
Uvek sam pošten najpre prema sebi i zato ne mogu da lažem, da podvaljujem priče kako me je neko prevario, izigrao, kako je bilo nekih varijanti... Svoju karijeru, svoj životni put sam sam gradio, sve odluke, dobre ili loše, bile su moje. Zato priznajem da nisam imao u karijeri neke toliko dobre ponude da bih potrčao da odem iz Mačve, niti sam hteo da budem takav čovek da čekam da mi istekne ugovor da bih otišao negde bez obeštećenja. Nisam želeo da idem negde samo da bih promenio sredinu, niti je u igri bio neki drastično veći novac nego što sam već zarađivao“.

Bili ste šest meseci u Francuskoj. Kako je došlo do te selidbe i zašto ste se tako brzo vratili, ponovo u Mačvu?
Mi smo 2007. ispali iz Prve lige, veliki broj igrača je rešio da ode, a ja sam dobio ponudu iz Francuske, iz kluba koji je igrao u četvrtoj ligi (Trelisak), gde je trener bio naš čovek. On me je pozvao, a bio je u klubu i još jedan igrač iz Šapca. U Mačvi mi nisu pravili problem, dozvolili su mi da odem i tako sam se našao u Francuskoj. Iako je to četvrta liga, mi stranci smo imali neke federalne ugovore, ja sam po dolasku potpisao na šest meseci. Na kraju sezone trener je otišao, a ni ja nisam bio zadovoljan. To je bilo takmičenje iz kojeg nije moglo da se napreduje u karijeri i to mi je najviše smetalo. Tako da sam rešio da se vratim u Srbiju. U Mačvu, naravno“.

Za ovih 19 godina, znate li makar približan broj utakmica koji ste odigrali za šabački klub?
Odigrao sam tačno 480 zvaničnih utakmica za Mačvu i postigao sam 21 gol. To je klupski rekord. Govorim samo o prvenstvenim i kup utakmicama, prijateljske ne brojim, iako vidim da je to trend, da se to radi čak i u naša dva najveća kluba. Bilo je mnogo lepih i teških trenutaka za sve te godine. Moj je stav da moraš prvo da se najedeš „blata“ da bi došao do torte. Najteže mi je palo ispadanje iz Prve lige 2007. godine, osetio sam tada da sledi jako težak period za klub. A, dva najlepša trenutka u karijeri su mi ulazak u Superligu 2017. i pobeda nad Crvenom zvezdom u četvrtfinalu Kupa Srbije 14. marta 2018.“

Pamtite i datum?
Naravno. Crvena zvezda je bila veliki favorit, a mi smo priredili fudbalski zemljotres. Nekako sam osećao da možemo to da učinimo. Pobedili smo na penale, a ja sam šutirao i pogodio peti jedanaesterac“.

Bilo je za sve ove godine i velikih uspona i velikih padova u klubu. Vi ste obeležili praktično poslednje dve decenije Mačve. Šta vidite sada kada se osvrnete za sobom, koliko je klub danas drugačiji nego što je bio?
Dosta toga sam prošao u klubu za sve ove godine, promenilo se toliko igrača, trenera, uprava... Mnogo je sada drugačije nego kada sam počinjao. Tada su klupska opredeljenja bila da se forsiraju stariji igrači, zbog rezultata. Ja sam prvo morao da kaljenje, na dvojnu registraciju u klub Živinarnik i taj period mi je kasnije mnogo značio. Inače, sa njim sam osvojio četvrtu ligu, pa sa Mačvom srpsku ligu, pa prvu ligu i sada sam u Superligi. Danas klubovi posluju drugačije, forsiraju mlade igrače, zbog transfera, jer od toga klubovi žive. Ali mi je interesantno da gledam momke koji su praktično na početku karijera, igraju Superligu i misle da su već formirani igrači“.

Menjale su se i uprave...
O svakoj najbolje govore njeni rezultati. U Mačvi se dosta toga promenilo kada je došao Ivica Kralj. Klub je od tada krenuo napred. To je samo potvrdilo moju teoriju da bi klubove trebalo da vode ljudi iz fudbala. Mi smo već pet godina u usponu“.

A, kako vas gledaju mlađi igrači u klubu, navijači u gradu, poštuju li toliki staž u Mačvi ili smatraju da ste morali bolje ili makar finansijski unosnije da prođete?
Osećam poštovanje. Provlači se negde respekt. Mi Srbi jesmo takav narod da sigurno ima onih koji pričaju „šta mu to sve vredi, nije išao nigde, nije uzeo pare“, vole da omalovažavaju. Ali, da budem iskren, ja sam zadovoljan svojom karijerom, ponosan sam na sve što sam ostvario, jer je to sve bio moj izbor. Da li je moglo bolje? Sigurno da jeste. Da sam dobio neku fenomenalnu ponudu da odem negde drugo, sigurno da bih prihvatio. Ali, ni zbog čeg mi nije krivo, ni za čim ne žalim“.

Jeste li, onda, ostvarili svoj dečački san?
Bio sam klinac, Mačva je 1993. godine igrala baraž za ulazak u tadašnju Superligu protiv Spartaka iz Subotice. I nije prošla. Od tada sam slušao priče starijih „Eh, da smo ušli u ligu, šta bi bilo s klubom“. Ta me je priča na neki način obeležila i tokom cele karijere imao sam veliki motiv, ogromnu želju da dovedem svoj klub, svoj grad do Superlige. Uspeli smo 2017. godine, to je tek drugi put u istoriji da se Mačva našla u eliti i to mi mnogo, baš mnogo znači. Taj uspeh nam je donela fantastična atmosfera i hemija među ljudima, koja je vladala u svlačionici i u celom klubu. Zanimljivost i retkost za današnje pojmove je da je bilo dosta Šapčana u timu, koji su odlični fudbaleri i još bolji ljudi: Jeremić, Obrovac, Ristivojević, Milinković, Gemović. U sledećoj sezoni su nam se priključili Adamović i Gavrić. Naravno, sve to uz sjajne momke koji su došli iz drugih sredina, kao što su Matić i Ivić“.

Prvenstvo je u prekidu. Mačva je ostala na poslednjem mestu tabele, mada je dobro krenula u prolećni deo prvenstva. Kakvo je vaše mišljenje, šta bi trebalo uraditi sa sezonom?
Zna se ko će odlučivati šta će biti sa sezonom, da li će se nastaviti ili ne. Po meni, Mačvi je mesto u Superligi po svemu, a pogotovo po broju gledalaca koji dolaze na utakmice“, poručuje Filip Pejović, kapiten šabačkih crveno-crnih i fudbalska ikona Šapca.

IDEALNIH 11 I VELIKI ČOVEK ANIČIĆ

Možete li da sastavite idealni tim od svih igrača koji su igrali sa vama za ovih skoro dve decenije u Mačvi?
Verujte mi da do sada nisam razmišljao o tome. Ali, da probam: na golu Nenad Erić, u odbrani Lazar Stanišić, Igor Ristivojević i Radoš Protić pored mene, pošto ste me vi unapred stavili u tim. U veznom redu Ivan Obrovac, Miloš Adamović, Nenad Gavrić i Đorđe Ivelja. Mesta u napadu su rezervisana za Bojana Matića i Ranka Despotovića. I tu je trener Dragan Aničić, sjajan stručnjak i veliki čovek. Za trenera je bitno, pored toga da je dobar stručnjak, da bude i odličan čovek i psiholog, kako bi mogao da uspostavi konekciju sa igračima. To je ono što imamo u liku i delu Dragana Aničića“, naglasio je Filip Pejović.

Foto: Starsport/MN Press

Najnovije vesti


×