{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

CAPUT MUNDI: Kako je stvarana Atalanta, najlepše lice fudbala južno od Alpa i razglednica novog Kalča

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 13
Škartovi drugih timova se pod magičnom palicom Gasperinija od “ružnih pačića” pretvaraju “labudove”, i čim se udalje od njega i njegovog stila igre i rada postaju ponovo “normalni” igrači.
CAPUT MUNDI: Kako je stvarana Atalanta, najlepše lice fudbala južno od Alpa i razglednica novog Kalča

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Nijedan rezultat u fudbalu nije slučajan, ali je u svakom korenu uspeha slučaj sastavni deo. Ko zna šta bi bilo sa Atalantom da se u leto 2016. godine predsednik Kjeva Kampadeli nije zainatio, još uvek ranjen “izdajom” Đovanija Sartorija koji je dve godine ranije, posle 30 godina provedenih u predgrađu Verone, odlučio da prihvati ponudu Antonija Prekasija i pređe u Atalantu? Želeo je Sartori da dovede Rolanda Marana, ali gazda Kjeva nije hteo ni da čuje da pusti svog trenera. Tek tada je uskočio, kao plan B, u igru Đan Pjero Gasperini.

Ko zna šta bi bilo sa Atalantom da su “patron” Antonio Perkasi i njegov sin Luka bili nestrpljivi i bez vizije, kao Masimo Morati i njegov sin Anđelo Mario Morati krajem leta 2011. godine,  i  da su i oni  dali otkaz Gasperiniju  već u septembru kada je ovaj nanizao četiri poraza na prvih pet mečeva Serije A?

Današnja Atalanta je rođena 2010. godine kada je Perkasi kupio klub pred rubom bankrota i u vihoru skandala o nameštenim utakmcama u kojima je protagonista bio, do tada, idol Bergama Kristijano Doni. Priča o Doniju je dobila sudski epilog, ali istina je i dalje u posedu malobrojnih ljudi i biće potrebno još vremena da postane dostupna svima.

Perkasi je bukvalno odrastao u Atalanti, prošao je sve kategorije i debitovao je u Seriji A sa Deom. Odigrao više od sto utakmica u crno-plavom dresu, ali je imao sreću da sa 25 godinu upozna jednog od italijanskih “patrijarha” -  Lučana Benetona. Taj susret mu je promenio život i on nije imao dilemu da li da fudbalski teren zameni preduzetništvom. Pokazalo se da je Perkasi, koji je igrao u ulozi halfa, mnogo bolji biznismen nego fudbaler. Gazda Atalante je podigao poslovnu imperiju koja distribuiše najznačajnije modne i robne marke u Italiji i fakturiše godišnje 800.000.000 evra. Uz to raspolaže nekretninama u vrednosti od preko pola milijarde evra, uključujući i seriju velikih autleta, a tu je i niz drugih biznisa koje je prepustio na upravljanje svojoj deci (ima ih šestoro, Luka radi sa njim u Atalanti).

Perkasi je nekoliko meseci po preuzimanju Atalante doveo jednog od najboljih i najiskusnijih fudbalskih rukovodilaca u Italiji Pjerpaola Marina s ciljem da postavi solidne i zdrave temelje klubu. Fokus nije bio samo na prvom timu, Perkasi i Marino investiraju velike sume novca u mlađe kategoriju i u Zingoniji prave jedan od najmodernijih sportskih centara sa svim neophodnim pratećim sadržajima.

Predsednik Atalante pravi još jedan strateški potez, vezuje klub u potpunosti za Bergamo i okolne satelitske varoši i kreira praktično neku vrstu pula najboljih kompanija iz Bergama i okoline. Cilj je da se stvori sinergija između kluba, navijača, privrednika, grada. Perkasi prosto obožava kada italijanski i strani komentatori i novinari naglase da je Atalanta iz Bergama, štaviše insistira na izgovoru Atalanta Bergamo.

Italija je poznata kao “zemlja zvonika”, u smislu izraženog lokalpatriotizma često mnogo jačeg sentimenta od nacionalnog,  a u tom sportu Bergamaski su apsolutni šampioni. Bergamaski sebe ne smatraju ni Lombardima, ni Padanima, ni Italijanima: oni su jednostavno Bergamaski a to u njihovom vokabularu znači posebni i neuporedivi. Štaviše, kada koriste njihov dijalekt “bergamasco” niko živ ne može da ih razume a kada progovore itailjanski svi odmah znaju da dolaze iz Bergama.

Dugogodišnji sportski direktor Kjeva Đovani Sartori je bio profil sportskog direktora kakvog je Perkasi tražio godinama. Sartori je proveo tri decenije u Veroni, sedam godina kao igrač i više od 20 godina kao desna ruka familija Kampadeli, vlasnika Kjeva. Tim iz predgrađa Verone koji je ceo svet upoznao početkom ovog milenijuma, kada su sa Điđijem Del Nerijem stigli do Evrope, bio je remek-delo Sartorija. Kjevo je praktično stiglo do Serije A i  u njoj ostalo deceniju i po zahvaljajući Sartoriju i njegovom njuhu da otkriva talente za šaku evra i da ih zatim preprodaje za pozamašne sume novca.

Prva žrtva dolaska Sartorija bio je Marino koji je napustio Atalantu 2015. godine a novi sportski direktor je praktično dobio odrešene ruke od oca i sina Perkasija. Komparativna prednost u radu Sartorija je što su on, kao i njegov predsednik i generalni direktor bili profesionalni fudbaleri, solidnog nivoa, što nije slučaj ni u jednom italijanskom klubu, uključujući i one najvažnije. Sartori ima redak dar da prepozna velike talente: Dejan Kuluševski je samo poslednji primer koji potvrđuje tu činjenicu.

Sartori je u Bergamu imao priliku da stavi u pogon sve svoje kontakte i sve što je naučio u Kjevu. Atalanta je stvarana iz, uslovno rečeno, tri izvora: od igrača koji su odnegovani u Atalantinim fudbalskim akademijama, talentovanim fudbalerima iz, uslovno rečeno, liga srednjeg nivoa (Belgija i Holandija, pre svega) i igračima kojima je bila potrebna revitalizacija.

Istovremeno je sa trenerom Gasparinijem napravljen srednjoročan program prodaje i kupovine igrača koji je omogućio Atalanti da sprovede veoma unosan “trading” a da pritom ne umanji potencijal parka fudbalera na raspolaganju Gasperinija. U poslednje tri godine Atalanta je zaradila preko 250 miliona evra od prodaje Kesija, Kontija, Spinacole, Kaldare, Galjardinija, Kristantea, Mančinija, Petanje, Kurtića, pa sve do poslednjih prodaja Beroua i Kuluševskog.

U međuvremenu je Atalanta podizala vlastitu kupovnu moć sa primenom jednostavnog pravila: držanje visine ukupnih plata igrača ispod 40 miliona evra. Tako su Sartori i Perkasi bez problema mogli da kupe Zapatu (na kraju je koštao 26.000.000 evra), Murijela za blizu 20 miliona evra, uključujući i bonuse, Malinovski  i De Ron su koštali oko 15.000.000 evra. Atalante je u poslednje tri godine redovno završavala godišnje bilanse sa plusom od  25 i više miliona evra. To je omogućilo gazdi kluba Perkasiju da, poštujući finansijski fer plej UEFA, otkupi stadion u Bergamu od grada za 8.600.000 evra i da počne sa njegovom etapnom rekonstrukcijom. Prošle godine je završena severna tribina, sledećeg leta počinju radovi na južnoj tribini dok će zapadna i istočna tribina biti samo “utegnute” jer se smatraju istorijskim spomenikom.

Gasperini je još u Đenovi pokazao da je trener koji ima izuzetan dar da “oživi” igrače koji izgledaju na nepovratnom zalasku karijere ili kao večite neodržane nade. Tijago Mota i Dijego Milito su preko Gasperinijeve Đenove poleteli do Intera i triplete iz 2010. godine. U Bergamu je Gasperini revitalizovao Papua Gomeza, Josipa Iličića, Marija Pašalića, Brajana Kristantea, Andreu Petanju, Martena De Rona, Toloija. Gasperini se ovog januara opkladio i na Kaldaru koji je proživeo paklenih godinu i po dana u Milanu i vratio se u Bergamo.  Škartovi drugih timova se pod magičnom palicom Gasperinija od “ružnih pačića” pretvaraju “labudove”, i čim se udalje od njega i njegovog stila igre i rada postaju ponovo “normalni” igrači. 

Drugim rečima, Gasperini je fudbalski Pigmalion, sa njim Iličić, Zapata, Pašalić, Papu Gomez koji su godinama bili momci koji obećavaju, nestalni, nepouzdani, lenji  postaju pouzdani, radni, srčani, borci i konstante koje bi svaki klub poželeo. S druge srtane ko napusti Gasperinija ima tendenciju da se izgubi, Galjardinija više niko ne poredi sa Tardelijem, Kesi više nije novi Rajkard, Spinacola i Kristante su blede senke igrača iz perioda u Atalanti, baš kao i Konti i Mančini, dok je Kaldara odlučio da krene stopama De Rona koji se brže bolje vratio Gasperiniju posle epizode u Midlzbrou.

Kormilar Atalante je pokazao i još nekoliko važnih osobina, među kojima je svakako fleksibilnost, čak i u starim danima. Gasperini je čitav svoj trenerski vek igrao sa formacijom 4-3-3, bio je jedan od pionira te postavke u Seriji A. Kada je došao u Atalantu i suočio se sa igračim kadrom na raspolaganju prilagodio je svoju fudbalsku filozofiju fudbalerima: tako je rođena formacija 3-4-3 sa varijacijama napadačkog trija, nekada igra sa dva ofanzivna plejmejkera a nekada sa jednim.

Gasperini je naučio još jednu veoma važnu lekciju iz maleroznog i kratkog boravka na klupi Intera: u fudbalu su projekat, ambijent i perspektiva važniji od imena i blazona. Iskustvo sa Interom je poslužilo Gasepriniju da prošlog proleća odbije  ponudu Rome koja mu je nudila 4.000.000 evra, duplo veću platu od one koju je imao u Atalanti. Gasp je znao za jadac, i nije želeo da padne dva puta na istu foru. Zahvalio se Džejmsu Paloti i produžio ugovor sa Perkasijem koji mu je povećao platu na 2.500.000. Sada kad ga neko pita: kada će da preuzme neki veliki klub? Gasp spremno odgovora: Ja već treniram veliki klub.

Moj prijatelj italijanski novinar i pisac Điđi Riva (da, ima isto ime kao legenda Azura i Kaljarija), inače Bergamasko, kaže da je Gasperini fudbalski alhemičar koji pretvara kačamak u kavijar. Zbog toga se događa nešto sasvim neobično u Italiji. Bergamaski važe u Italiji za najmanje simpatične ljude kojima niko nije po volji a ni oni nisu nikome po volji u Italiji. Bergamaski važe za arogantne, cinične, neprijatne, uobražene i sebične  ljude. Naravno, reč je o klasičnim predrasudama koje pronalazimo u svakoj zemlji.  U svakom slučaju za Atalantu su  navijali samo Bergamaski i niko više. Od kako je trojka Perkasi, Sartori, Gasperini dala novo ruho i mentalitet Boginji, njena lepršava, dopadljiva i efikasna igra počeli su da privlače nove tifoze i utakmice Atalante su po gledanosti na televizijama odmah iza najvećih italijanskih timova.

Atalanta je postala ponos italijanskog fubala, razglednica novog Kalča, najlepše lice loptanja južno od Alpa. Biće da je Gvardiola u pravu kada kaža da je Atalanta postala neugodan i podmukao protivnik,  kao pokvareni zub zbog koga se mora kod zubara, ali je postala i protagonista zbog koga se traži karta više u pozorištu ili se čeka u redu kao za najprestižnije muzeje. Atalanta je spojila lepotu i zabavu a protiv Valensije je pokazala i da svoje mane pretvara u dopadljive, gotovo donkihotovske, nesavršenosti. Kad ste videli jednog italijanskog trenera ili italijanski klub koji vodi 4:1 da izvodi defanzivca (Kaldaru) i ubacuje u vatru napadača (Zapatu)? Valjda smo zato i čekali da vidimo jedan tim Serije A da zabije četiri gola nekom španskom timu u Ligi šampiona (Valensija - Inter 1-5 u oktobru 2004. godine).

Piše: Željko Pantelić

Foto: Reuters

×