{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Nije Finska rival na kojem treba da se meri kvalitet jedne generacije, ali Manćinijeva Italija ne može da bude slabija od Venturine i u novim fudbalskim okolnostima, sa 24 ekipe na završnom turniru, Azuri moraju da odu na EURO sledeće godine
Azuri drugačijeg šmeka

Dobro izdanje bilo je obavezno, kao posledica došla je pobeda.

Fudbalska reprezentacija Italije otpočela je kvalifikacije za EURO 2020. uz sigurnu pobedu nad Finskom (2:0). Utisak je da je moglo i ubedljivije, ali Roberto Manćini može da bude zadovoljan svojim selektorskim derbijem u predigri za veliko takmičenje. Prva tri boda su uknjižena, a publika na Friuliju u Udinama mogla je da vidi Azure drugačijeg šmeka, novim uzdanicama i nekim starim alama koje i dalje bljuju vatru kao nekada. Nije to ekipa ni nalik svim onim iz zlatne ere italijanskog fudbala. Nema idola poput Maldinija, Del Pjera, Totija, Vijerija, Bufona, Kanavara, Pirla, Neste, Barezija, Bađa i svih ostalih vanvremenskih asova koji su krojili istoriju jedne zemlje. Odavno to nije ona Italija, ali bar ostaje tračak nade da će ponovo doći neka bolja, lepša vremena...

U fokusu sinoćnjeg trijumfa bili su Mojze Kean, Nikolo Barela, Nikolo Zaniolo i veteran Fabio Kvaljarela. Ali, pogotovo dečko iz redova torinskog velikana. Jer, pošto se čula sudijska pištaljka u šaljivom tonu se izrodilo pitanje: „Pa, zar i drugi najmlađi strelac u istoriji reprezentacije mora da igra u Juventusu?“.

Posle Keanovog debitantskog pogotka koji je „zatvorio“ utakmicu mnogi su se uhvatili fudbalskih almanaha, prelistali ga i shvatili da je Juventusov biser ostao na drugom mestu liste najmlađih strelaca. Na vrhu će i dalje biti Bruno Nikole, čovek koji je sredinom prošlog veka bio Damin golgeter, a iako u reprezentativnom dresu nije ostvario mnogo uprkos činjenici da je nakratko bio kapiten - i dalje je nedodirljiv. Keanu su „presudili“ meseci. Te 1958. godine, kada je Nikole postavio i dalje nedostižnu granicu, fudbal je bio obojen u crno-belo. Šest decenija kasnije Kean je italijanski fudbal obojio nekom posebnom nijansom plave i najavio velike stvari. Uz sinoćnji prvenac, Kean je stigao na kotu 22 u mlađim kategorijama i prvom timu.
„Ima još rekorda koje treba srušiti“, poručio je Kean i ostavio veliki prostor za napredak u budućnosti.

Uprkos tome što praktično nije igrao tokom cele 2018. godine, onaj januarski gol u Kupu protiv Bolonje pokazao je da se Juventusov milenijalac nije zaledio u moru velikih očekivanja, već je trenutak iskoristio kako bi sebi otvorio nove frontove. Od letos ima tu privilegiju da mu mentor bude Kristijano Ronaldo. Nedavno je i sam Kean priznao da svakodnevno uči od Ronalda i pokušava da iz jednog od najboljih fudbalera modernog doba izvuče samo ono najbolje.

Na Čizmi provejava mišljenje da je ipak najbolji pojedinac na terenu bio Nikolo Barela. Momak zbog koga je Čelsi zimus bio nadomak odluke da iskešira preko 50.000.000 evra opčinio je fudbalsku javnost u Italiji i naterao mnoge da se zapitaju – da li će zajedno sa Zaniolom činiti ubitačan tandem u veznom redu?

Njegov pogodak iz 7. minuta najmanje ima veze s tim. Njegov volej jeste bio hrabar i estetski lep, ali lopta verovatno ne bi ušla da Vajsanen nije preusmerio loptu. Osim toga, Kaljarijeva zlatna koka odigrala je tehnički skoro besprekornu utakmicu. Siguran u posedu, bez mnogo ishitrenih poteza i uz nekoliko rutinski presečenih dodavanja, a njegove vertikalne lopte imale su oči i tako učinile da mnogi ne primete koliko je Bernardeski, na primer, bio pasivan nekad i previše pasivan ili Žoržinjo ispod standarda. Neprimetan, bez pravih lopti unapred i generalno bez igre dostoje fudbalera njegovih kvaliteta. 
„Presrećan sam. Ovaj gol posvećujem Kaljariju. Trener mi je tražio da budem malo ofanzivniji, a Žoržinjo i Verati su odradili fantastičan posao iza. S pravim stavom mislim da možemo zaista mnogo. Bićemo opušteniji, a onda će i golovi doći“, istakao je Barela.

Posebno veče imao je i mladi Nikolo Zaniolo. Odbačeni Interov sin i novo Romino čudo nije imao mnogo prostora za igru, ali je u svojih pet minuta pokazao da će biti Manćinijeva uzdanica i na reprezentativnim visinama. Mora Zaniolo još dosta da radi, pre svega da popravi učinak slabijom nogom i proširi vidokrug, ali je uradio dovoljno da zasluži pohvale od šefa.

Na kraju - Kvaljarela. Posle magične sezone u dresu Sampdorije i 21 pogotka u Seriji A za vrh liste strelaca naterao je Manćinija da projekat značajnog podmlađivanja reprezentacije malo uobliči i prilagodi ga tako da Kvaljarela postane instrumentalni deo tima. U samo deset minuta na terenu pokazao je zašto je jedan od poslednjih starih majstora igre na petoparcu s poznatom italijanskom emocijom u igri. Iz prvog kontakta s loptom umalo je zatresao mrežu i šteta je što je Lukaš Hradecki čudo napravio kako bi ga sprečio da se upiše u listu strelaca. Nedugo zatim je pogodio i prečku.
„Igra jako dobro već neko vreme. Oduvek je bio veliki radnik, a uprkos godinama u fantastičnoj je kondiciji. Počeo je da igra fudbal u vreme kada su dresovi bili nešto širi, ali i dalje pokazuje zašto je jedan od najboljih u zemlji na svojoj poziciji“, nahvalio je Manćini vremešnog golgetera. 

Nije Finska rival na kojem treba da se meri kvalitet jedne generacije, ali Manćinijeva Italija ne može da bude slabija od Venturine i u novim fudbalskim okolnostima, sa 24 ekipe na završnom turniru, Azuri moraju da odu na EURO sledeće godine.

Kada se na ovaj tim dodaju još Kjeza, Insinje i Florenci, uz Kjelinija i Bonućija kao čuvare odbrane, zlatnog dečka Donarume na golu i raspoloženi Imobile, Italija ima čemu da se nada.

Foto: Reuters, Shutterstock

×